Viljuškari Beograd

Viljuškari predstavljaju vrstu radne mašine koja je u veoma širokoj upotrebi. Gotovo da je nezamislivo neko skladište robe, proizvodni pogon ili magacin bez viljuškara. Izuzetno su praktični, laki i jednostavni za upravljanje, dok zauzimaju malo mesta. Viljuškari su ekonomične mašine. Pored toga što su vrlo korisni, vožnja viljuškara može da bude zabavna, tako da su mnogi koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa njima bar jednom poželeli da provozaju ove mašine. Interesovanje za nove i polovne viljuškare je ogromno. Za to postoji opravdan razlog. Naime, viljuškari su pretovarne mašine koje su najviše u upotrebi. Pored njih tu su razne vrste mašina sa trakama ili dizalice. Posao viljuškariste veoma je traženo zanimanje jer je procenjeno da čak tri osobe opslužuje jednu mašinu. Viljuškari su transportna i pretovarne mašine koje su zastupljene u svim vrstama industrija. Njihova geografska rasprostranjenost ne poznaje granice. U svetu postoji veći broj proizvođača koji pokrivaju veći ili manji procenat tržišta. Postoji procena da se godišnje proda preko milion ovih mašina.

1. Toyota
2. KION Group
3. Jungheinrich Group
4. Mitsubishi Logisnext
5. Hyster-Yale Materials Handling (HYMP)
6. Crown Equipment
7. Anhui Heli Forklift
8. Komatsu
9. Hangcha Group
10. Clark Material Handling

Iako su se pojavili u prvim decenijama 20. veka, savremeni viljuškari duguju svoj dizajn i izgled razvoju koji se odvijao od polovine 19. pa sve do početka 20. veka. Preteče viljuškara, onakvih kakve ih danas poznajemo, bile su dizalice tereta na manuelni pogon. Rezultati napora da se olakša transport i premeštanje tereta vidimo na primeru s početka 20. veka, tačnije, od 1906. godine pensilvanijksa železnica počela je sa upotrebom posebnih kamiona sa ravnim platformama koji su imali pogon na akumulator, a služili su za prenošenje prtljaga na železničkoj stanici u Altuni. Prvi svetski rat bio je povod da se velike kompanije pozabave razvojem opreme i mašina koje će služiti za transport raznih vrsta tereta. Najveći povod, odnosno potreba za ovakvim inovacijama rodila se iz razloga što je u ratno doba manjkalo radne snage. Od 1917. kompanija Klark u svojim fabričkim postrojenjima koristi traktore sa mašinskim pogonom, kao i traktore sa dizalicama. Primer slede i durge velike kompanije kao što su Tovmotor i Jejl&Tauni, koje su se priključile tržištu SAD u oblasti proizvodnje dizalica i mašina za prenos tereta. Upravo je ovo tržište kolevka prvog viljuškara, koji je nastao 1927. godine. Razvila ga je kompanija Klark iz savezne države Mičigen. Tokom tridesetih godina raste popularnost viljuškara, te oni polako postaju sveopšte prihvaćeni. Ni drugi svetski rat nije prekinuo napredak razvoja i rastuću popularnost viljuškara. Bili su neophodni za skladištenje robe, podizanje tereta na visine. Njihova upotreba našla je smisao i u ratnim i u mirnodopskim uslovima. Kako se u skladištima javila potreba da se što bolje iskoristi vertikalni prostor, tako je i razvoj viljuškara išao u smeru da se omogući podizanje kabastog tereta na visinu. I dan danas je to nezamislivo to uraditi u magacinima bez upotrebe modernih viljuškara. Posle Drugog svetskog rata nastali su prvi viljuškari na električni pogon. Za to je zaslužna britanska firma Lensing Bagnol, koja je 1954. napravila prvi model ove vrste. Danas je ova kompanija deo KION Grupe. Viljuškar je omogućio i bolje skladištenje jer je mogao da prođe kroz uže prolaze zahvaljujući svojim manjim i praktičnijim dimenzijama. Tokom pedesetih i šezdesetih godina radilo se na unapređenju dizajna i sigurnosti operatera koji rukuju viljuškarima. Išlo se ka tome da se obezbedi bezbedno podizanje tereta na što veće visine. Pri tom, vodilo se računa o tome da mašine imaju potrebnu stabilnost, kao i da im se poveća nosivost. Zaštitna barijera napravljena radi sigurnosti operatera svojevremeno se nazivala nadstrešnica, a kasnije kavez. Cilj je svakako bilo veća bezbednost radnika, kao i bolje performanse samih viljuškara, koji su mogli sve više da podižu veće mase tereta. Moderno doba je osim brige o bezbednosti i većoj produktivnosti nametnulo i težnju da se viljuškari učine ekološkim mašinama. Kontrola emisije izduvnih gasova postala je veoma važna, još počevši od poslednje decenije 20. veka. Tako su tada počeli da se proizvode električni viljuškari, kao i oni sa tehnologijom gorivnih ćelija. Danas su viljuškari moderne ekološki prihvatljive mašine, koje su sastavni deo transporta i skladištenja u svim granama industrije.

Postoji nekoliko osnovnih podela viljuškara. Ustvari, podele se vrše po nekoliko različitih kriterijuma. Tri najvažnije podele odnose se na to kolika je nosivost viljuškara, koje pogonsko gorivo koristi i prema tome gde se nalazi prihvatno mesto za teret. Postoje još neke podele, ali ove tri su najznačajnije, i u svakom slučaju dovoljne za razvrstavanje ovih mašina, kako bi se prilikom kupovine lakše napravio uži izbor. Tokom godina i decenija upotrebe, razvili su se novi diversifikovani modeli koji su projektovani i pravljeni za neku konkretnu namenu i u skladu sa njim imaju specifične karakteristike. Potrebe u industriji su veoma velike, tako da se itekako isplati imati i modele viljuškara koji su usko vezani za neku određenu industriju ili specifičnu namenu. Ovakvi modeli olakšavaju proces transporta konkretnih proizvoda u fabričkom pogonu ili u magacinskom prostoru. Takođe, upotrebljavaju se često kao spona između faza proizvodnog procesa kada je reč o onim produktima koji imaju delimično manuelnu proizvodnju ili doradu.

Viljuškari se prema nosivosti dele na sledeće kategorije:
- Lake (do 1,2 t)
- Srednje (preko 1,2 do 3,2 t)
- Srednje teške (od 3,2 do 8 t)
- Teške (preko 8 do 50 t i više)
Kolika je gornja granica u nosivosti viljuškara? Među teškim viljuškarima postoje modeli koji su veoma masivni, robusni i imaju veoma veliku nosivost. Viljuškar koji ima najveću snagu i nosivost je proizvela firma Kalmar i on ima nominalnu nosivost od 100 t. Oznaka modela ove moćne mašine je Kalmar drg1000-92 zxs. Međutim, u svakodnevnom životu, mnogo su više u upotrebi viljuškari manjih kapaciteta, tj. oni koji spadaju u lake, srednje i srednje teške. Kompanije koje vrše njihovu prodaju u ponudi imaju nove i kvalitetne, očuvane polovne mašine.

Prema vrsti pogona viljuškari se dele na nekoliko grupa:
- Gasni
- Električni
- Dizel
- Benzinski
Ova podela odnosi se na to koje gorivo se koristi za pokretanje mašine. Što se tiče kapaciteta, on nije u vezi sa pogonskim gorivom, tako da u ovim gripama postoje viljuškari različite nosivosti. Električni viljuškari predstavljaju ekološko rešenje zahvaljujući kom je eliminisana emisija štetnih gasova. Međutim i viljuškari sa gasnim ili pogonom na benzin ili dizel itekako su u upotrebi zbog svoje praktičnosti.

U skladu sa tim s koje strane mašine se nalazi prihvatna zona, viljuškari se dele na one koji imaju mehanizam podizanja sa prednje strane i to su čeoni viljuškari. Drugi tip čine viljuškari kojima se mehanizam podizanja nalazi sa strane u odnosu na kabinu i to su bočni viljuškari. Čeoni viljuškari su najviše u upotrebi i daleko su rasprostranjeniji od bočnih viljuškara. Oni predstavljaju najzastupljeniju vrstu konstrukcije. Što se tiče delova, čeoni viljuškari sastoje se od sledećih: ram sa osovinama i pogonskim delom, deo za upravljanje i deo za podizanje i manipulaciju teretom. Kao što je već napomenuto, pogon čeonih viljuškara može biti električni ili mogu imati motor sa unutrašnjim sagorevanjem koji koristi različita goriva. Čeoni viljuškari imaju tri ili četiri točka. U pitanju su pneumatici, dok mogu biti takođe i od izuzetno tvrde elastične gume. S obzirom na to da prednja dva točka trpe znatno veće opterećenje nego zadnji, upravljački sistem ide preko sistema poluga ili hidrostatički ka prednjim točkovima. Kao što mu samo ime kaže čeoni, znači da sistem za podizanje i manipulaciju teretom stoji sa prednje strane. One je preko zglobnog mehanizma povezan sa ostatkom mašine. Pošto se ova vrsta viljuškara tretira kao mašina sa slobodno nošenim teretom, to znači da je težišna tačka tereta uvek izvan okvira samog viljuškara. Kako bi čeoni viljuškari uprkos ovoj činjenici bili stabilni, neophodno je da postoji kontrateža. Zbog toga, ovi viljuškari moraju imati kontrateg. Međutim, njegovo postojanje utiče na odnos mase viljuškara i njegove nosivosti. Ovaj osnos varira kod lakih, srednjih i teških viljuškara (klasifikovano po nosivosti), tako da kod lakih i srednjih viljuškara, on iznosi u razmeri 1:2, tj. duplo je veća težina samog viljuškara od njegove maksimalne nosivosti. Kod velikih teških viljuškara, srazmera je drugačija i povoljnija jer je razmak među osovinama veći. Što se tiče pogona, čeoni viljuškari mogu imati i elektropogon ili SUS motor. Oni sa elektropogonom imaju kontrategova manje mase, zato što imaju masivne akumulatore, koje na zebe preuzimaju deo te uloge.

Prema mehanizmu podizanja viljuškare delimo na simpleks, dupleks i tripleks, kao i na one sa slobodnim hodom. Viljuške viljuškara nalaze se na razmaku koji prihvata teret složen na euro palete. Standardne dimenzije u velikoj meri potpomažu jednostavnosti procesa pretovara i skladištenja.

Ova vrsta viljuškara služi za prevoženje tereta koji nije potrebno slagati vertikalno preko drugog. Preteča niskopodiznih viljuškara su niskopodizna kolica koja su bila na visini od 20 do 30 cm iznad poda. Podvlačila su se pod teret koji se na njih podizao pomoću tega. Međutim, upotreba paleta standardnih dimenzija dovela je do toga da su ova kolica u potpunosti zamenjena niskopodiznim viljuškarima.

Za razliku od prethodnog tipa, nasložni viljuškari ili viljuškari slagači koriste se za vertikalno slaganje tereta jedan na drugi. Koriste se u magacinima, skladištima, hiper marketima, industrijskim pogonima, palubama teretnih brodova itd. Viljuškar slagač je najnapredniji oblik mašine za prenos i manipulaciju teretom. Prepoznatljivi su po sistemu za vertikalno podizanje tereta. On se sastoji iz vertikalnog rama po kome klize viljuške, koje su zahvatni deo. Od kad postoje standardizovane palete i one i zahvatni deo prave se prema utvrđenim kompatibilnim dimenzijama. Jasno je da je zahvatni deo taj po kome je ova mašina dobila ime viljuškar. Kao što viljuška prolazi kroz neku hranu, tako zahvatni mehanizam koji se sastoji od krakova prolazi kroz otvore u paletama na koje je već naslagan teret. Iako sve ove mašine nose naziv viljuškari, ipak, viljuška nije jedini oblik zahvatnog sistema, već postoje razni drgui modifikovani oblici pomoću kojih se vrši prihvat različitog tereta.

Terenski viljuškari razlikuju se od industrijskih. Razlika potiče odatle da nije svaka podloga ista. U industrijskim uslovima podloga je glatka i savršeno ravna. Međutim, na otvorenom, na gradilištima i terenima koji nisu obrađeni niti savršeno glatki i ravni javlja se potreba za posebnom konstrukcijom viljuškara koji je prilagođen novonastalim uslovima. Jasno je da je zagarantovana stabilnost viljuškara jedna od najvažnijih bezbednosnih tačka. Kada je reč o radu na nepripremljenom terenu, onda je postizanje stabilnosti znatno izazovnije za inženjere i projektante. Da bi se odgovorilo ovim potrebama, postoji klasifikacija terena, u skladu sa kojom se i koriste određeni viljuškari. Podela je sledeća: čvrsta i neravna podloga, mekana rastresita i vlažna podloga i na kraju nestabilna glibava raskvašena podloga. Jasno je da je ova treća najzahtevnija. U skladu sa tim, na prvoj vrsti podloge, tj. na neravnoj i čvrstoj mogu da se koriste iste mašine kao i na industrijakoj podlozi, dakle, klasični industrijski viljuškari ali s tom razlikom da moraju imati pneumatike niskog pritiska kako bi bolje amortizovali neravnine i ostali stabilni. Inače, specijalni terenski viljuškari koji se koriste na raskvašenim mekim podlogama imaju nosivost od 2 do 6 tona, dok oni sa teleskopom imaju nosivost od 2 t do 5 t. U najekstremnijim uslovima nestabilnog glibavog terena koriste se viljuškari koriste potpuno drugačiji viljuškari.

Posebni zahvatni uređaji služe za prihvatanje tereta nepravilnog oblika, pravilnog oblika ali većih dimenzija ili lakšu manipulaciju teretom koji je na paletama. Oni su uvek teži od viljuški, tako da je težište pomereno u odnosu na zadnju stranu viljuškara, te samim tim oni imaju manju nosivost. U specijalne zahvatne uređaje spadaju: produžeci za viljuške, rotatori, potiskivači, kašika, trn, konzola, klješta.

Viljuškari su mašine koje pružaju mnogobrojne prednosti. Zahvaljujući njima skladištenje je podignuto na jedan viši nivo. Figurativno i bukvalno. U prednosti viljuškara spada: mobilnost, fleksibilnost i prilagodljivost raznim zahtevima i uslovima. Kada su mane u pitanju, osnovna se odnosi na stabilnost, jer ove mašine ponekad rade na granici stabilnosti. Druga mana je njihova masa, tj odnos mase i nosivosti koja kod onih viljuškara koji se najviše koriste ima veoma nepovoljan odnos koji iznosi 1:2.

Viljuškari nisu predviđeni za spoljni saobraćaj. Nije dozvoljeno voziti ih po saobraćajnicama, osim kada su zatvorene zone u kojima su radovi u toku. Viljuškari su predviđeni za unutrašnji transport u fabričkim postrojenjima, magacinima, na gradilištima, u ograđenim industrijskim kompleksima i svugde gde se vrši pretovar robe.