Registruj se
Prijavi se
Moć fizikalne terapije
2020-01-02 00:21:02
Fizikalna terapija je veoma važan deo fizikalne medicine. Njena uloga je višestruka, a efekti učinkoviti. Zbog svih svojih blagodeti praktikuje se u lečenju mnogih oboljenja i stanja kod pripadnika svih generacija.
Foto: Pixabay
Rehabilitacija nakon sportske povrede, teže ili lakše traume, moždanog udara ili slično veoma je važna kako bi se omogućilo pacijentu da nakon nekog vremena povrati neke privremeno izgubljene funkcije. Mnogim pacijentima je u raznim životnim dobima neophodna fizikalna terapija koju propisuje lekar fizijatar ili specijalista neke srodne grane medicine, kao što je ortopedija ili hirurgija. Ako ste se pitali šta je ustvari fizikalna terapija i zašto se ona veoma često primenjuje u raznim situacijama, u narednim redovima pročitajte kada se ona koristi i čemu tačno služi.
Da li od fizikalne terapije treba očekivati veći pomak u rezultatima? Jedno je od pitanja koje se veoma često postavlja u ordinacijama fizikalne medicine. Kao i kod bilo koje bolesti ili povrede, lekarske prognoze formiraju se na osnovu stepena oštećenja tkiva (mišićnog ili nervnog). Takođe, tok izlečenja zavisi i od godina pacijenta, kao i od stila života, upornosti i predanosti cilju da se terapijom postigne rezultat, što je moguće bolji.
Savremeni način života često se vezuje za potrebu zaposlenog stanovništva za nekim vidom fizikalne terapije. Naime, ne mora povreda ili sličan dramatičan događaj da bude povod odlaska na fizikalnu terapiju. Pored toga, mnogo je češći slučaj da osobe počnu da osećaju neke tegobe koje nikako da nestanu same od sebe, čak počnu vremenom da se pogoršavaju. Koje su to tegobe i kako one ustvari nastaju? Tu spadaju, pre svega, bolovi u leđima, bolovi u vratu, ukočenost i bolna ili otežana pokretljivost nekih delova tela. Uzrok je najčešće kada je osoba predugo u istom položaju. Tako, na primer neko na poslu po ceo dan sedi za računarom, a neko stoji tokom čitavog radnog vremena. Ni jedno ni drugo nije dobro i loše se odražava na zdravlje kičme i vremenom izaziva pojavu njenih deformiteta. Iako su njihov nazivi stručni, većina laika je čula za njih i zna da je reč o nekom obliku nepravilnog položaja kičme. Međutim, najbolje bi bilo da objasnimo šta koji od njih znači.
Skolioza je termin koji se najčešće pominje i čuje među pacijentima. To je jedan od oblika deformiteta kičme. Skolioza je deformitet kod koga je kičmeni stub iskrivljen na jednu od bočnih strana. Ona se najbolje vidi kada se pacijent posmatra s leđa. Može biti manje ili više upadljiva. Tipično za skoliozu je da kukovi nisu u istoj ravni, struk je izraženiji s jedne strane, a jedno rame je više u odnosu na drugo. Ako je ovaj deformitet kičme jače izražen, čini nam se da bi osoba mogla svakog trenutka da se ispravi, ali ona to ne može i ako bi pokušala na silu to da uradi, bol bi je u tome sprečio.
Drugi oblik deformiteta kičme koji nije toliko zastupljen kao skolioza je kifoza. Kod ovog tipa deformiteta kičma, gornji pršljenovi su izbačeniji u odnosu na normalan položaj. Inače, kičmeni stub koji ima normalan i pravilan položaj, ima oblik blago i simetrično zakrivljenog latiničnog slova „S“, a kod kifoze gornja krivina je izraženija u odnosu na donju. Ako je ovaj deformitet izraženiji, to izgleda kao da osoba ima grbu.
Suprotno od kifoze bio bi deformitet kičme kod koga je donji deo kičme izbočeniji u odnosu na pravilan prirodni položaj. Taj tip deformiteta zove se lordoza.
Kako je skolioza najzastupljeniji oblik od gore navedenih deformiteta kičmenog stuba, mnogi laici imaju običaj da sve moguće oblike krive kičme nazivaju skoliozom. Međutim, kako je već objašnjeno, nije svaki oblik deformiteta kičme skolioza, već samo oni kod kojih se kičma krivi u levu ili desnu stranu. Svaki od ovih tipova krive kičme nosi sa sobom posledice u vidu bolova u leđima, koji su uzrok nepravilne raspodele sila i tereta koji kičmeni stub trpi priliko dužeg sedenja ili stajanja.
Kako je već napomenuto, položaj tela koji zauzimamo više sati u toku dana odgovoran nje za zdravlje našeg kičmenog stuba. Na žalost, mnoge profesije podrazumevaju ili predugo sedenje ili predugo stajanje ili nošenje tereta, tako da to sve ostavlja posledice. Lek se pronalazi u vežbama i fizikalnoj terapiji. Neophodno je, pre svega zakazati pregled kod lekara fizijatra, koji će odrediti način lečenja i prepisati odlaske na fizikalnu terapiju. Fizikalna terapija sprovodi se u posebnim ordinacijama koje su za to specijalizovane. U njima radi stručno osoblje: fizioterapeuti i viši fizioterapeuti. One su opremljene najsavremenijom opremom, a u svom sastavu imaju posebne prostorije veće površine koju su namenjene vežbanju na strunjači uz pomoć raznih rekvizita. Svaku vežbu pacijent izvodi pod budnim okom terapeuta, koji odmah koriguje svaki položaj, ukoliko je nepravilan. Koliko je moć ovih vežbi, najbolje svedoči činjenica da se mnogi pacijenti nakon njih preporode. Tvrde da su bolovi nestali. Najčešće sami kažu da se kaju što nisu još ranije otišli na vežbe. Neki čak priznaju da su odlagali odlazak na fizikalnu terapiju jer su imali jale bolove i nisu verovali da nešto tako jednostavno kao što su vežbe može u tolikoj meri da im pomogne i da im odagna bolove. Neki su čak izbegavali odlazak kod fizijatra, plašeći se da je jedina opcija njihovog lečenja operacija. Izbegavajući tu, za njih zastrašujuću opciju, izbegavali su odlazak u ambulantu i lečili se samostalno kojekakvim kremama i preparatima za koje su čuli sa raznih strana, nadajući se da će stati na put bolu u leđima.
Kao što smo već napomenuli, pored svakodnevnih i najčešćih tegoba kao uzroka i povoda da se ide na fizikalnu terapiju, tu su i ozbiljniji problemi u vidu sportskih povreda, preloma kostiju, pucanja ligamenata ili trauma stečenih u nekim nasilnim povredama. Neka od ovih stanja prvo se hirurški moraju lečiti, a tek nakon toga nastupa fizikalna terapija. Tada je reč o lečenju koje se naziva rehabilitacija. Njen cilj je da se organizam oporavi i vrati u prvobitno stanje, ako je to moguće. Mišići se regenerišu nakon povreda, ali potrebno je uspostaviti ponovo njihovu pokretljivost. I u ovim slučajevima fizikalna terapija i rehabilitacija, veoma su delotvorne i efektne. Potrebno je samo da se pacijent pridržava režima i tempa vežbi, kao i da ih uporno i dosledno ponavlja koliko god da su u početku dosadne, neprijatne ili možda čak i bolne. O pravilnom radu stara se terapeut i zato nikad ne treba preskakati odlazak na fizikalnu terapiju.
M. K.
Foto: Pixabay
Rehabilitacija nakon sportske povrede, teže ili lakše traume, moždanog udara ili slično veoma je važna kako bi se omogućilo pacijentu da nakon nekog vremena povrati neke privremeno izgubljene funkcije. Mnogim pacijentima je u raznim životnim dobima neophodna fizikalna terapija koju propisuje lekar fizijatar ili specijalista neke srodne grane medicine, kao što je ortopedija ili hirurgija. Ako ste se pitali šta je ustvari fizikalna terapija i zašto se ona veoma često primenjuje u raznim situacijama, u narednim redovima pročitajte kada se ona koristi i čemu tačno služi.
Da li od fizikalne terapije treba očekivati veći pomak u rezultatima? Jedno je od pitanja koje se veoma često postavlja u ordinacijama fizikalne medicine. Kao i kod bilo koje bolesti ili povrede, lekarske prognoze formiraju se na osnovu stepena oštećenja tkiva (mišićnog ili nervnog). Takođe, tok izlečenja zavisi i od godina pacijenta, kao i od stila života, upornosti i predanosti cilju da se terapijom postigne rezultat, što je moguće bolji.
Savremeni način života često se vezuje za potrebu zaposlenog stanovništva za nekim vidom fizikalne terapije. Naime, ne mora povreda ili sličan dramatičan događaj da bude povod odlaska na fizikalnu terapiju. Pored toga, mnogo je češći slučaj da osobe počnu da osećaju neke tegobe koje nikako da nestanu same od sebe, čak počnu vremenom da se pogoršavaju. Koje su to tegobe i kako one ustvari nastaju? Tu spadaju, pre svega, bolovi u leđima, bolovi u vratu, ukočenost i bolna ili otežana pokretljivost nekih delova tela. Uzrok je najčešće kada je osoba predugo u istom položaju. Tako, na primer neko na poslu po ceo dan sedi za računarom, a neko stoji tokom čitavog radnog vremena. Ni jedno ni drugo nije dobro i loše se odražava na zdravlje kičme i vremenom izaziva pojavu njenih deformiteta. Iako su njihov nazivi stručni, većina laika je čula za njih i zna da je reč o nekom obliku nepravilnog položaja kičme. Međutim, najbolje bi bilo da objasnimo šta koji od njih znači.
Skolioza je termin koji se najčešće pominje i čuje među pacijentima. To je jedan od oblika deformiteta kičme. Skolioza je deformitet kod koga je kičmeni stub iskrivljen na jednu od bočnih strana. Ona se najbolje vidi kada se pacijent posmatra s leđa. Može biti manje ili više upadljiva. Tipično za skoliozu je da kukovi nisu u istoj ravni, struk je izraženiji s jedne strane, a jedno rame je više u odnosu na drugo. Ako je ovaj deformitet kičme jače izražen, čini nam se da bi osoba mogla svakog trenutka da se ispravi, ali ona to ne može i ako bi pokušala na silu to da uradi, bol bi je u tome sprečio.
Drugi oblik deformiteta kičme koji nije toliko zastupljen kao skolioza je kifoza. Kod ovog tipa deformiteta kičma, gornji pršljenovi su izbačeniji u odnosu na normalan položaj. Inače, kičmeni stub koji ima normalan i pravilan položaj, ima oblik blago i simetrično zakrivljenog latiničnog slova „S“, a kod kifoze gornja krivina je izraženija u odnosu na donju. Ako je ovaj deformitet izraženiji, to izgleda kao da osoba ima grbu.
Suprotno od kifoze bio bi deformitet kičme kod koga je donji deo kičme izbočeniji u odnosu na pravilan prirodni položaj. Taj tip deformiteta zove se lordoza.
Kako je skolioza najzastupljeniji oblik od gore navedenih deformiteta kičmenog stuba, mnogi laici imaju običaj da sve moguće oblike krive kičme nazivaju skoliozom. Međutim, kako je već objašnjeno, nije svaki oblik deformiteta kičme skolioza, već samo oni kod kojih se kičma krivi u levu ili desnu stranu. Svaki od ovih tipova krive kičme nosi sa sobom posledice u vidu bolova u leđima, koji su uzrok nepravilne raspodele sila i tereta koji kičmeni stub trpi priliko dužeg sedenja ili stajanja.
Kako je već napomenuto, položaj tela koji zauzimamo više sati u toku dana odgovoran nje za zdravlje našeg kičmenog stuba. Na žalost, mnoge profesije podrazumevaju ili predugo sedenje ili predugo stajanje ili nošenje tereta, tako da to sve ostavlja posledice. Lek se pronalazi u vežbama i fizikalnoj terapiji. Neophodno je, pre svega zakazati pregled kod lekara fizijatra, koji će odrediti način lečenja i prepisati odlaske na fizikalnu terapiju. Fizikalna terapija sprovodi se u posebnim ordinacijama koje su za to specijalizovane. U njima radi stručno osoblje: fizioterapeuti i viši fizioterapeuti. One su opremljene najsavremenijom opremom, a u svom sastavu imaju posebne prostorije veće površine koju su namenjene vežbanju na strunjači uz pomoć raznih rekvizita. Svaku vežbu pacijent izvodi pod budnim okom terapeuta, koji odmah koriguje svaki položaj, ukoliko je nepravilan. Koliko je moć ovih vežbi, najbolje svedoči činjenica da se mnogi pacijenti nakon njih preporode. Tvrde da su bolovi nestali. Najčešće sami kažu da se kaju što nisu još ranije otišli na vežbe. Neki čak priznaju da su odlagali odlazak na fizikalnu terapiju jer su imali jale bolove i nisu verovali da nešto tako jednostavno kao što su vežbe može u tolikoj meri da im pomogne i da im odagna bolove. Neki su čak izbegavali odlazak kod fizijatra, plašeći se da je jedina opcija njihovog lečenja operacija. Izbegavajući tu, za njih zastrašujuću opciju, izbegavali su odlazak u ambulantu i lečili se samostalno kojekakvim kremama i preparatima za koje su čuli sa raznih strana, nadajući se da će stati na put bolu u leđima.
Kao što smo već napomenuli, pored svakodnevnih i najčešćih tegoba kao uzroka i povoda da se ide na fizikalnu terapiju, tu su i ozbiljniji problemi u vidu sportskih povreda, preloma kostiju, pucanja ligamenata ili trauma stečenih u nekim nasilnim povredama. Neka od ovih stanja prvo se hirurški moraju lečiti, a tek nakon toga nastupa fizikalna terapija. Tada je reč o lečenju koje se naziva rehabilitacija. Njen cilj je da se organizam oporavi i vrati u prvobitno stanje, ako je to moguće. Mišići se regenerišu nakon povreda, ali potrebno je uspostaviti ponovo njihovu pokretljivost. I u ovim slučajevima fizikalna terapija i rehabilitacija, veoma su delotvorne i efektne. Potrebno je samo da se pacijent pridržava režima i tempa vežbi, kao i da ih uporno i dosledno ponavlja koliko god da su u početku dosadne, neprijatne ili možda čak i bolne. O pravilnom radu stara se terapeut i zato nikad ne treba preskakati odlazak na fizikalnu terapiju.
M. K.
