Registruj se
Prijavi se
Da li su neophodne sprave za fizikalnu terapiju
2020-07-27 22:56:04
Kada se rade vežbe u okviru fizikalne terapije onda treba upotrebiti neke rekvizite. Da li je to tako ili nije i u kolikoj meri je moguće vežbe u okviru fizikalne terapije raditi u kućnim uslovima? Znamo da je dobar deo fizikalne medicine okrenut fizičkim vežbama, tako da je pitanje sasvim logično.
Savremena fizikalna terapija podrazumeva da se vežbe rade u prisustvu fizioterapeuta. Međutim, da li je njegovo ili njeno prisustvo zaista uvek neophodno? Poznato je da na efikasnost i učinkovitost fizikalne terapije utiče, pre svega upornost i disciplina. Ako bi to značilo da neke vežbe treba da se ponavljaju više puta u toku dana, onda ne bi bilo praktično da se svaki put one rade zajedno sa fizioterapeutom. Neki delovi fizikalne terapije mogu se sprovoditi i u uslovima koji ne zahtevaju opremljenost kakvu ima ordinacija ili sala za vežbanje. Štaviše, za mnoge vežbe je proizvoljno da li će se upotrebljavati rekviziti ili ne. One vežbe u okviru fizikalne terapije za koja vam se može učiniti da je neophodna upotreba rekvizita, imaju svoje zamene koje deluju na istu grupu mišića, a za koje vam ne treba apsolutno ništa od opreme. Nedostatak opreme za vežbanje, nikako nije izgovor da se ono preskače. Ako preskočimo vežbe kojima je cilj da se rehabilitujemo nakon povrede onda usporavam proces potpunog ozdravljenja. To nikome ne ide u prilog. Vežbati treba redovno. Neophodno je stvoriti uslove za to. Kod kuće vam neće biti potrebno puno prostora da uradite fizikalnu terapiju, odnosno terapijske vežbe. Čak iako nemate podlogu ili strunjaču, improvizujte. Neke od vežbi se mogu raditi na krevetu, neke na tepihu, a dovoljno je da podmetnete dvostruko savijeni peškir za plažu, ćebe ili frotir. Ima i onih za koje nije potrebno ama baš ništa osim prostora. Čak i taj prostor nije velik. Zamislite vežbu poput čučnja. Nju možete uraditi bilo gde i ne treba vam neka specijalna strunjača ili cela prazna soba. Dok sedite za pisaćim stolom možete jednostavno ustati i ponoviti je više puta. Onoliko koliko vam trenutno stanje i kondicija dozvoljavaju. Ništa lakše i jednostavnije. Naravno, ovo je samo primer, ali fizikalna terapija funkcioniše isto kao i obične vežbe kada je reč o prostoru, motivaciji i izgovorima.
Foto: Pixels
Fizikalna terapija koja se sastoji od magneta, elektrostimulacije i tretmana laserima nešto je što je rezervisano za ordinaciju. Naravno, to je jasno. Fizioterapeut ili fizijatar vodiće tok terapije i u skladu sa dijagnozom i trenutnim napretkom pojačavati ili smanjivati jačinu delovanja nekom silom na mesto koje se tretira. Na ove tretmane treba redovno ići i ne treba ih preskakati. Lični raspored treba raščistiti kako bi se lečenje neometano sprovodilo. Nikako ne bismo smeli da dopustimo da se nešto drugo prepreči, kao što su na primer poslovne obaveze, a da zdravlje ostavimo po strani. Ako imamo takav stav onda ne volimo sebe dovoljno, jer šta bi moglo biti važnije od zdravlja. Rehabilitacija nakon operacija, povreda i drugih stanja koja se sprovodi kroz fizikalnu terapiju zahteva ozbiljnost i posvećenost. Bilo da je reč o tome da smo spremni da redovno dolazimo u ordinaciju fizikalne medicine na terapiju ili na vežbe u sali sa fizioterapeutom, ili na to da radimo samostalno vežbe u kućnim uslovima. Ako je neko napravio raspored da dva ili tri puta nedeljno odlazimo na fizikalnu terapiju, koja podrazume tretmane uz pomoć aparata, ali i vežbe u Sali sa terapeutom, onda to može biti samo deo programa koji nam je lekar zacrtao. Ostatak se možda mora svakodnevno sprovoditi u kućnim uslovima.
Vežbe koje treba da se rade svaki dan su jednostavne. Osmišljene su tako da ne budu teške kako ih pacijent ne bi pogrešno radio. Čim nam je neka fizička vežba suviše naporna, teška i zahtevna, imamo tendenciju da se nekako izvučemo radeći je na lakši način, tj. pogrešno. Ne upošljavamo dovoljno ciljane mišiće. Nedostatak snage nadoknađujemo tako što neki pokret skraćujemo, ili ga jednostavno ne izvodimo kako treba, samo zato što nam je tako lakše. Poenta svake vežbe jeste da se uradi pravilno, a ne onako kako nam je lakše. Čak i kad biramo lakši put, to moramo raditi uz stručni nadzor. Fizioterapeut će primetiti ako nam je neka vežba preteška i daće nam modifikovanu, lakšu verziju iste te vežbe. Zazo se za rad kod kuće daju samo proverene vežbe za koje terapeut zna da pacijent može da ih uradi. Takođe poznato je i koliko ponavljanja je optimalno za dato stanje. Ni previše ni premalo. Sve se to unapred odredi i dogovori. Ako toga ne bi bilo i ako bi se pacijentu davale neke vežbe koje dosad nije radio, na primer na nekom video snimku, onda bi moglo da se desi da se sve uradi pogrešno, jer kod kuće nema nikog ko će da ispravlja i nadgleda. Zato su one dobro poznate i već uvežbane. Sve što se radi kod kuće ne zahteva opremu i rekvizite. Ako se desi da neko ima nešto što se koristi u ordinaciji, to može da se upotrebi, a ne mora. Na primer to mogu biti tegovi sa malim opterećenjem, elastične trake i slično. Poenta je u tome da se ono što je zadato i uradi. Bez izgovora i preskakanja. Fizikalna terapija nije fitnes ili program vežbi koje neko radi da bi smršao i zategao se. Iako ima dosta vežbi koje se preklapaju jer je cilj i jednima i drugima jačanje mišića, ipak kod ovih drugih nije tako striktno biti dosledan odmah. Zato osobe koje su nedisciplinovane moraju da ulože dodatni napor i da shvate da je ovde reč o lečenju, a ne o odlasku na fitnes na koji ode par puta, pa ih nema mesecima.
Kada je reč o doslednosti, vežbe iz fizikalne terapije koje se kod kuće rade nekad podrazumevaju male setove koji se rade nekoliko puta u toku dana. Na primer rehabilitacija šake ili stopala podrazumeva da se radi grupa vežbi od po pet, deset ili više ponavljanja i to sve treba uraditi na primer tri puta dnevno. Za to je potrebno zaista minimalno vreme, o kome ne treba ni diskutovati. Ali kako se onda disciplinovati da se vežbe ne preskoče. Naime, najbolje je vezati ih za neki ustaljeni ritam u toku dana u zavisnosti kad osoba ustaje, kako provodi dan i kad ide na spavanje. Na primer, vežbe se mogu raditi pre obroka, ili posle ako nisu neke koje zahtevaju napor koji ne prija nakon jela. Ako neko nema ustaljeni tempo obroka, treba da se veže za nešto drugo u toku dana. Čak i osobe kojima je i ovo izazov jer im je svaki dan drugačiji, mogu da nađu rešenje. Mogu da naviju sat 3 puta za naredni dan u skladu sa zacrtanim obavezama. Svakako, kao sve drugo u životu to je stvar dobre organizacije koja je potkrepljena voljom.
Pročitajte još:
- Skolioza i fizikalna terapija
M. K.
Savremena fizikalna terapija podrazumeva da se vežbe rade u prisustvu fizioterapeuta. Međutim, da li je njegovo ili njeno prisustvo zaista uvek neophodno? Poznato je da na efikasnost i učinkovitost fizikalne terapije utiče, pre svega upornost i disciplina. Ako bi to značilo da neke vežbe treba da se ponavljaju više puta u toku dana, onda ne bi bilo praktično da se svaki put one rade zajedno sa fizioterapeutom. Neki delovi fizikalne terapije mogu se sprovoditi i u uslovima koji ne zahtevaju opremljenost kakvu ima ordinacija ili sala za vežbanje. Štaviše, za mnoge vežbe je proizvoljno da li će se upotrebljavati rekviziti ili ne. One vežbe u okviru fizikalne terapije za koja vam se može učiniti da je neophodna upotreba rekvizita, imaju svoje zamene koje deluju na istu grupu mišića, a za koje vam ne treba apsolutno ništa od opreme. Nedostatak opreme za vežbanje, nikako nije izgovor da se ono preskače. Ako preskočimo vežbe kojima je cilj da se rehabilitujemo nakon povrede onda usporavam proces potpunog ozdravljenja. To nikome ne ide u prilog. Vežbati treba redovno. Neophodno je stvoriti uslove za to. Kod kuće vam neće biti potrebno puno prostora da uradite fizikalnu terapiju, odnosno terapijske vežbe. Čak iako nemate podlogu ili strunjaču, improvizujte. Neke od vežbi se mogu raditi na krevetu, neke na tepihu, a dovoljno je da podmetnete dvostruko savijeni peškir za plažu, ćebe ili frotir. Ima i onih za koje nije potrebno ama baš ništa osim prostora. Čak i taj prostor nije velik. Zamislite vežbu poput čučnja. Nju možete uraditi bilo gde i ne treba vam neka specijalna strunjača ili cela prazna soba. Dok sedite za pisaćim stolom možete jednostavno ustati i ponoviti je više puta. Onoliko koliko vam trenutno stanje i kondicija dozvoljavaju. Ništa lakše i jednostavnije. Naravno, ovo je samo primer, ali fizikalna terapija funkcioniše isto kao i obične vežbe kada je reč o prostoru, motivaciji i izgovorima.
Foto: Pixels
Fizikalna terapija koja se sastoji od magneta, elektrostimulacije i tretmana laserima nešto je što je rezervisano za ordinaciju. Naravno, to je jasno. Fizioterapeut ili fizijatar vodiće tok terapije i u skladu sa dijagnozom i trenutnim napretkom pojačavati ili smanjivati jačinu delovanja nekom silom na mesto koje se tretira. Na ove tretmane treba redovno ići i ne treba ih preskakati. Lični raspored treba raščistiti kako bi se lečenje neometano sprovodilo. Nikako ne bismo smeli da dopustimo da se nešto drugo prepreči, kao što su na primer poslovne obaveze, a da zdravlje ostavimo po strani. Ako imamo takav stav onda ne volimo sebe dovoljno, jer šta bi moglo biti važnije od zdravlja. Rehabilitacija nakon operacija, povreda i drugih stanja koja se sprovodi kroz fizikalnu terapiju zahteva ozbiljnost i posvećenost. Bilo da je reč o tome da smo spremni da redovno dolazimo u ordinaciju fizikalne medicine na terapiju ili na vežbe u sali sa fizioterapeutom, ili na to da radimo samostalno vežbe u kućnim uslovima. Ako je neko napravio raspored da dva ili tri puta nedeljno odlazimo na fizikalnu terapiju, koja podrazume tretmane uz pomoć aparata, ali i vežbe u Sali sa terapeutom, onda to može biti samo deo programa koji nam je lekar zacrtao. Ostatak se možda mora svakodnevno sprovoditi u kućnim uslovima.
Vežbe koje treba da se rade svaki dan su jednostavne. Osmišljene su tako da ne budu teške kako ih pacijent ne bi pogrešno radio. Čim nam je neka fizička vežba suviše naporna, teška i zahtevna, imamo tendenciju da se nekako izvučemo radeći je na lakši način, tj. pogrešno. Ne upošljavamo dovoljno ciljane mišiće. Nedostatak snage nadoknađujemo tako što neki pokret skraćujemo, ili ga jednostavno ne izvodimo kako treba, samo zato što nam je tako lakše. Poenta svake vežbe jeste da se uradi pravilno, a ne onako kako nam je lakše. Čak i kad biramo lakši put, to moramo raditi uz stručni nadzor. Fizioterapeut će primetiti ako nam je neka vežba preteška i daće nam modifikovanu, lakšu verziju iste te vežbe. Zazo se za rad kod kuće daju samo proverene vežbe za koje terapeut zna da pacijent može da ih uradi. Takođe poznato je i koliko ponavljanja je optimalno za dato stanje. Ni previše ni premalo. Sve se to unapred odredi i dogovori. Ako toga ne bi bilo i ako bi se pacijentu davale neke vežbe koje dosad nije radio, na primer na nekom video snimku, onda bi moglo da se desi da se sve uradi pogrešno, jer kod kuće nema nikog ko će da ispravlja i nadgleda. Zato su one dobro poznate i već uvežbane. Sve što se radi kod kuće ne zahteva opremu i rekvizite. Ako se desi da neko ima nešto što se koristi u ordinaciji, to može da se upotrebi, a ne mora. Na primer to mogu biti tegovi sa malim opterećenjem, elastične trake i slično. Poenta je u tome da se ono što je zadato i uradi. Bez izgovora i preskakanja. Fizikalna terapija nije fitnes ili program vežbi koje neko radi da bi smršao i zategao se. Iako ima dosta vežbi koje se preklapaju jer je cilj i jednima i drugima jačanje mišića, ipak kod ovih drugih nije tako striktno biti dosledan odmah. Zato osobe koje su nedisciplinovane moraju da ulože dodatni napor i da shvate da je ovde reč o lečenju, a ne o odlasku na fitnes na koji ode par puta, pa ih nema mesecima.
Kada je reč o doslednosti, vežbe iz fizikalne terapije koje se kod kuće rade nekad podrazumevaju male setove koji se rade nekoliko puta u toku dana. Na primer rehabilitacija šake ili stopala podrazumeva da se radi grupa vežbi od po pet, deset ili više ponavljanja i to sve treba uraditi na primer tri puta dnevno. Za to je potrebno zaista minimalno vreme, o kome ne treba ni diskutovati. Ali kako se onda disciplinovati da se vežbe ne preskoče. Naime, najbolje je vezati ih za neki ustaljeni ritam u toku dana u zavisnosti kad osoba ustaje, kako provodi dan i kad ide na spavanje. Na primer, vežbe se mogu raditi pre obroka, ili posle ako nisu neke koje zahtevaju napor koji ne prija nakon jela. Ako neko nema ustaljeni tempo obroka, treba da se veže za nešto drugo u toku dana. Čak i osobe kojima je i ovo izazov jer im je svaki dan drugačiji, mogu da nađu rešenje. Mogu da naviju sat 3 puta za naredni dan u skladu sa zacrtanim obavezama. Svakako, kao sve drugo u životu to je stvar dobre organizacije koja je potkrepljena voljom.
Pročitajte još:
- Skolioza i fizikalna terapija
M. K.
