Mirandre

Ako vodite dete na igranje u neku od dečijih igraonica, onda znate da ono samo ima neke svoje omiljene. Obično se dešava da se detetu dopadne neko mesto na kom je bilo u gostima na rođendanskoj žurci. Tada ono izjavljuje da bi želelo da sledeći rođendan proslavi baš u toj dečijoj igraonici.

Kako današnji svet izgleda mališanima u odnosu na naše vreme? Kada smo mi bili mali decije igraonice još uvek nisu ni postojale. Imali smo igrališta u parkovima. Podloga je bila od betona. Nismo imali tartan koji će da nas zaštiti kad padnem sa klackalice ili ljuljaške. Kolena su nam stalno bila izguljena. Padali smo sa bicikala i rolšua, nismo imali ni štitnike ni kacige. Sve smo to preživeli. Bilo je normalno da na kolenima i laktovima stalno imamo neke kraste koje iznova gulimo i ljuštimo. Današnjim klincima je to verovatno nezamislivo. Bili smo opčinjeni jednostavnim stvarima i igračkama. Uzbuđeni smo ako nam neko da na poklon hemijsku sa četiri boje. Da li bi to upalilo kod nekog današnjeg klinca? Možda, ali na drugom kontinentu. Ovi naši još ne znaju da čitaju i pišu, ali zato već imaju dilemu Android ili Ajfon. Sve e zaista mnogo promenilo. Mi smo molili roditelje da nas puste da ostanemo malo duže napolju. Čuvenih „još 5 minuta“. A mi danas molimo naše dete da bar malo izađe napolje. Kada bi se našlo sa drugarima i ponelo loptu, a telefon stavilo u džep za to vreme, to bi bilo sjajno. Ne znaju ni šta je lastiš. Lutke i autiće mnogo ranije izgustiraju nego mi nekad. Telefon i sve njegove čarolije postaju centar preokupacije. Da li vam je žao što je to tako. Šta biste voleli da oni rade isto kao mi, a šta je to što biste voleli da smo mi imali kao deca, a da tad nije postojalo?



Foto: Pixabay

Pokušajte da se setite svog detinjstva. Razmislite šta je to što vam se dopadalo i u čemu ste uživali. Koja je bila vaša igračka iz snova koju ste možda imali, a možda ne? Od igračaka koje su tad postojale, meni je to bio onaj auto sa pedalama koji sam vozila kad god mi se ukazala prilika. Od zamišljenih igračaka, koje su tad možda i postojale negde u inostranstvu, to je bio mali auto na baterije koji ima volan papučicu za gas i kočnicu. Kod nas tad nije bilo ovakvih automobila. Danas ih ima u svakom tržnom centru i na mnogim trgovima. Iznajme se na pola sata ili sat. Ima ih i u svakoj prodavnici igračaka. U svim bojama i svih mogućih marki. Mislim da bih vrištala od sreće da mi je neko pokazao tad bilo koji od njih. Još da je roze – ludilo! Meni je bilo dovoljno da na ulici vidim roze mini moris i da zaista cičim od radosti. Nisam primetila da današnji klinci zbog nečega tako vrište od radosti. Da li su možda pretrpani igračkama? Ima li previše svega? Možda da probamo da ih pitamo koja je njihova igračka iz snova, ali neka koja ne postoji. Imaju li oni malo ostavljenog prostora za maštu, danas kada je sve tako dostupno, kada imaju previše igračaka, kada im se kupuje gotovo sve što se reklamira na dečijim televizijama, a oni izraze želju da to imaju. Ako ništa drugo, treba malo da se strpe do rođendana ili do nove godine.
Osim igranja napolju u kakvim prostorima ste voleli da boravite? Pokušajte da zamislite samo kako biste se osećali da vas je neko uveo u neku od dečijih igraonica dok ste bili mali. Zar ne biste pomislili da ste ušli u neki čarobni svet. Verovatno bi vas roditelji jedva izvukli odate kad treba da se ide kući. Tematske igraonice ili one koje to nisu. Pregršt boja. Tobogani, penjalice, mreže i lavirinti. Gde biste pre? Još da slavite svoj rođendan na takvom mestu i da vam dođu svi drugari iz vrtića. Sećanja na rođendane kada smo mi bili mali uglavnom su vezana sa proslave u stanu ili kući. Tu je bilo više odraslih gostiju nego dece. Nismo imali mesta da pozovemo sve drugare da dođu odjednom. Nismo imali pozivnice koje se dobijaju u dečijoj igraonici ili kupuju u knjižari. Morali smo sami da ih pravimo, ali verovatno ih nismo ni crtali, već su roditelji telefonom zvali goste. Tu su bake, deke, kupovi, rođaci i prijatelji i poneko dete. Par drugara iz komšiluka, a iz vrtića ili škole par dobrih drugara. Kuća je već prepuna. Našim roditeljima ovakve proslave su bile verovatno mnogo napornije nego nama danas, kada nam je jedina briga da na vreme rezervišemo termin u dečijoj igraonici, naručimo hranu, pozovemo goste preko Viber grupe i napravimo kalkulaciju koliko će sve to da košta. Raspitujemo se u kojoj igraonici je povoljnija cena proslave dečijeg rođendana i šta za to dobijamo. Sve se promenilo.

Naša deca se rađaju i rastu sa tim da su od početka okružena svetom koji je prepun boja. Mnoštva igračaka sopstvenih i onih na igralištima i u dečijim igraonicama, takvih da smo mi o njima mogli samo da maštamo i sanjamo. Da li je našim klincima time nešto uskraćeno. Jesu li pretrpani informacijama. Da li im je sve suviše dostupno, pa ne umeju ni da se raduju nečemu. Imaju li previše svega i umeju li da uživaju u onome što ih okružuje. Kad za drugo ni ne znaju. Ne znaju kako izgleda da nečeg nema, ili da ne postoji. Ako imate devojčicu, pokušajte da joj objasnite da naše barbike nisu imale kompletno pokućstvo i sve od igle do lokomotive. Improvizovali smo. Mame i bake su često šile garderobu za njih od raznih krpica. Današnjim devojčicama treba ispričati da to što su dobile mikrofon uz barbiku ili brac lutku, nekada nije bio slučaj. Taj mali plastični mikrofon bi pre x godina bio događaj u ulici, ako bi se odnegde pojavio. To bi svi znali i čuli i došli da vide. Ali, kako su onda naše barbike pevale bez mikrofona? Jedna drugarica je primetila da aplikator koji se dobija uz senku za oči, onaj mali koji s jedne strane ima sunđer a sa druge plastičnu dršku, ustvari neodoljivo liči na mikrofon za barbiku. Ovaj izum je raspametio sve devojčice u ulici. Mala inovatorka je zaslužna i za otkriće da mali dečiji kišobran može da bude suncobran za barbike. Jastuci sa kauča su naravno bili kreveti. Bilo šta što u kući liči na nešto što bi moglo biti barbikin nameštaj upotrebljavano je u tu svrhu. Svaki novi izum i otkriće se brzinom svetlosti širio i druge devojčice su počele da ga koriste u igri. Raširi se ćebe ili frotir, pa se na njega poređa kompletna kuća za barbiku. Prave kuće su bile veoma retke. Ko je to dobio od nekog iz inostranstva bio je pravi srećnik. Kola su isto bila retkost. Umesto toga, barbika se vozila u jednoj rolšui za čiju se prednju kočnicu zaveže kanap kako bi mogla da se vuče. Kako smo samo bili inventivni! Da li današnji klinci gube zbog toga što im je baš sve servirano. Ne moraju da razbijaju glavu gde da nabave lampu za lutku. Sve, ali baš sve postoji i ima da se kupi. To se oduvek podrazumevalo, tako da čak ni oduševljenje ne može da izazove.

Ne znam za dečake i njihove igračke, samo znam da su mnogo više vremena provodili igrajući fudbal i klikere. I znam sigurno da bi svim tadašnjim dečacima i devojčicama, tj. nama, dečije igraonice bile mesta iz mašte i snova. Ispričajte im kako je nekad bilo. Možda i da ih upitate šta je to što njima nedostaje, šta bi ih oduševilo. Neko će to čuti i napraviti, pa će oni jednog dana pričati njihovim klincima kako je njima bilo kad to nešto nije postojalo. Ipak, naše bake su se igrale krpenim lutkama. Svakako, zagolicajte maštu svog deteta i podstaknite ga na razmišljanje. I uživajte zajedno u nekoj od omiljenih dečijih igraonica, ono na toboganu, a bi na kafi.

Pročitajte još:

- Bezbednost dece u dečijim igraonicama

M. K.