Mirandre

Dečija igraonica u kakvoj do sad niste bili tema je ovog serijala. Do sad je bilo reči o dečijim igraonicama koje su inspirisane tradicijom, umetnošću, prirodom i upoznavanjem saobraćaja. Sada je došla na red sledeća ideja. To je dečija igraonica koja je inspirisana književnošću.

Deca vole da slušaju priče. Ljubav prema knjizi i čitanju treba kod njih razvijati od malih nogu. U tome mogu da učestvuju decije igraonice dajući svoj doprinos. Najmlađi su navikli da provode vreme u njima i vole tamo da idu. Sam izgled i koncept uobičajene dečije igraonice im je donekle nametnut. Kao po nekom šablonu, svaka naredna koja se otvorila ličila je u mnogo čemu na prethodne. Kao da postoji neka norma koju svako treba da poštuje. Ima tu i onoga da nešto što je već isprobano ne treba menjati. S tim u vezi prisutan je i strah od promene. Eksperimentisanje sa novim tipovima dečijih igraonica koje bi se poprilično udaljile od klasične zamisli koja je zaživela, neke plaši jer su opterećeni mislima da ideja neće zaživeti ili da će da naiđe na otpor. Želimo da nam deca budu načitana. Da nauče da se pravilno izražavaju i da steknu veštine koje će im tokom života biti neophodne. Žalimo se da deca suviše vremena provode gledajući u telefone. Mi isto to radimo. Ako bi dete gledalo mame i tate koji umesto toga, koriste slobodne trenutke da čitaju knjige, ono bi samo htelo da ih oponaša i prihvatilo bi se čitanja. Dok je malo i dok ne zna slova, treba mu čitati priče. Dečija igraonica u kojoj bi se ovo redovno sprovodilo bila bi mesto gde se razvija mašta i ljubav prema književnosti.



Foto: Pixabay

Pri nekim knjižarama ponekad se organizuje čitanje priča, a šta ako bi postojalo neko mesto koje je tome namenjeno? Neka vrsta dečije igraonice u kojoj ima pregršt dečijih knjiga, i u kojoj se redovno čitaju priče. Za čitanje bi mogle da budu zadužene mlade osobe koje imaju dobru dikciju i izražajno i lepo čitaju priče. Po profesiji bi mogli biti glumci ili profesori jezika, a to mogu honorarno raditi i studenti. Čitanje priča i bajki organizuje se tako što postoji određeni raspored. Ukoliko je to moguće, osoba koja pripoveda ima kostim nekog lika iz bajke. To ne mora biti bajka koju će ona čitati, već bi tom mogao biti kostim kao neka vrsta uniforme. Ženska osoba bi mogla biti neka vrsta dobre vile ili princeze, a muška kralj, princ ili gusar. Kostim ne mora da predstavlja neki poznat lik iz bajke ili filma, kao na primer Pepeljuga ili Snežana, već to može da bude kostim neke nedefinisane princeze. Ona bi mogla da ima neko ime. Vremenom ona postaje brend, prepoznatljiv svoj deci koja redovno dolaze u igraonicu – čitaonicu.

Sama dečija igraonica bila bi uređena poput biblioteke. Zanimljivo bi bilo da se u sve utka malo magije i rustičnog karaktera, kao da ste zašli u neki od romana o Hariju Poteru. Jedna posebna prostorija bila bi rezervisana za biblioteku. O kakvoj biblioteci je reč. Naime, u nju bi svako ko može i želi donosio svoje dečije knjige koje je pročitao i koje želi ti da ostavi kako bi neko drugo dete moglo da ih pozajmi i čita. Princip je jednostavan. Doneseš knjigu i uzmeš neku koja ti se dopada. Kada je pročitaš vratiš je i uzmeš neku drugu. Knjiga za knjigu. Kako ne bi došlo do toga da se broj knjiga postepeno smanjuje zato što neko nije bio dovoljno revnosan da vrati knjigu nakon čitanja, uslov bi bio da se obavezno mora doneti neka dečija knjiga pre nego što se pozajmi druga. I tako u krug. Preduslov je takođe da sve knjige koje se donose budu očuvane i u dobrom stanju.

Pored bi bila jedna prostorija u vidu čitaonice. To bi bila jedna veoma udobna čitaonica sa malim foteljama i klub garniturama. Dečija igraonica čitaonica mogla bi biti uređena na više načina. Jedna od ideja je da deluje kao da se nalazi u nekoj bajci. Police i sve ostalo bilo bi dekorisano tako da imate utisak da ste svratili u Hogvorts. Ali, ne mora da bude tako, može sasvim drugačije. Bitno je da je mesto udobno i da pleni svojom toplinom posetioce.

Deca bi se navikla na to da idu redovno u ovu biblioteku. Bilo bi im interesantno da razmenjuju knjige sa svojim drugarima i da pričaju o njima. Kostimirani pripovedač nikog od njih ne bi ostavio ravnodušnim. Navikavala bi se na direktnu komunikaciju i kontakt umesto na virtuelnu reko društvenih mreža koja je danas sve više zastupljena. Razvijala bi ljubav prema knjigama i čitanju, otkrivajući jedna potpuno novi svet. Površni sadržaji koje deca prate na svojim mobilnim telefonima bili bi zamenjeni nečim mnogo vrednijim.

U ovakvoj dečijoj igraonici organizovale bi se promocije dečijih knjiga. pisci za decu tu bi rado gostovali i družili se sa svojom malom publikom. Ideja da se književnost približi najmlađima veoma je vredna i važna. Kako tehnologije napreduju sve je teže decu odvratiti od igrica, telefona i slično, i zainteresovati ih za čitanje. Tek kada sama osete čari knjige, ona postaju svesna da na taj način otvaraju vrata ka beskrajnom svetu mašte.

Dečija igraonica čitaonica mogla bi da ima i deo gde se knjige prodaju, na ovaj način ojačala bi se njena pozicija sa ekonomske strane gledano. Uz prodaju knjiga, mogla bi se uvrstiti i prodaja svezaka i drugog školskog pribora. Ovaj deo bio bi izdvojen i poslovao bi kao knjižara. Ne bi trebalo spajati samu dečiju igraonicu sa knjižarom jer na taj način roditelji bi možda suviše bili pod pritiskom da deci moraju nešto da kupe jer bi ona sama to zahtevala. To može stvoriti negativan utisak i odbijati posetioce same dečije igraonice. Mnogo je bolje da ova dva dela budu odvojena i da svako u njih odlazi po želji. Na ovaj način i neko ko nije planirao da kupuje knjige ili pribor, može da dovede dete na igranje i slušanje priča i bajki.

Pročitajte još:

- Ideje za originalnu dečiju igraonicu 3.deo

M. K.