Mirandre

Fizikalna terapija neophodna je mnogima. Pomoć je u raznim stanjima. Učinkovita je pri lečenju značajnog broja oboljenja skeletno-mišićnog sistema. Koliko je značajan trenutak u kome se ona započinje? Da li se može poraniti ili zakasniti sa fizikalnom terapijom?

Kvalitetna i od strane fizijatra prepisana fizikalna terapija prateći je program lečenja kod raznih dijagnoza. Nekada ne postoji konkretno oboljenje, već se fizikalna javlja kao potreba da se tretira neka anomalija nastala usled godina ili obavljanja nekog posla. Kao što se zbog bavljenja nekim sportom ili nekom profesijom dešava zamor određene grupe mišića i tetiva, isto tako se tokom godina razne životne navike i stilovi preslikavaju na stanje organizma. Osobe koje vode način života u kome preovlađuje sedenje i koje ne mare mnogo za rekreaciju, nakon više godina i decenija osećaju posledice ovakvog stila življenja. Organizam je kao fabrika koju treba pokrenuti i čiji svaki sastavni deo treba držati u balansu. Zdrav način života podrazumeva umerenost u svemu. Fizička aktivnost i pravilna ishrana treba da budu usklađeni. Sve to treba da prati trenutno stanje organizma. Kada je pravo vreme za primenu fizikalne terapije? Ovo pitanje se često postavlja. Lekarsko mišljenje je najvažnije. Svaki put kada je indikovana fizikalna terapija, s njenom primenom počinje se u određenom trenutku, kada to naznači fizijatar.



Foto: Pixels

Da li postoji trenutak u kome je prerano za početak primene fizikalne terapije? Često pacijenti budu nestrpljivi. Želja za ozdravljenjem je velika, kao i za potpunim vraćanjem u zdravo stanje. Zato se dešava da nekad što pre hoće da počnu sa tretmanima procedurama fizikalne terapije kako bi ubrzali proces. Da li je to uopšte moguće? Čuvši da je fizikalna terapija veoma delotvorna, te da se od nje očekuje značajan napredak, nestrpljivi su da sa njom i počnu kako bi ceo proces što pre uspešno proveli kraju. Ali, organizam ozdravlja svojim ritmom. U prirodi se retko koji proces može ubrzati. Sve ima svoj tok. Neka tkiva zaceljuju brže nego neka druga. Zato se za mnoga stanja zna unapred koliko okvirno mogu trajati. Poznato je da određenim procesima potrebno izvesno vreme da se odigraju. Tako je i sa lečenjem. Stanja koja potpadaju pod domen fizikalne medicine i rehabilitacije svakako su jedna od onih za koje je potrebno manje ili veće strpljenje. Što se toga tiče, uvek bitno da je pacijent upoznat sa tokom lečenja i rehabilitacije, kao i sa prognozama u vezi sa vremenskim prekretnicama koje su očekivane. Koliko jedan interval lečenja traje zavisi od slučaja do slučaja, a lekar je taj koji daje prognoze. Neki pacijenti imaju brži napredak od očekivanog, neki sporiji, ali sve se na kraju svodi na to da potpadaju pod prosek. Zato se unapred kaže da neko lečenje prosečno traje toliko vremena. Neko će sve proći brže, neko sporije, ali svakako je bitno da pacijent zna koji je to period. Tako se izbegava i nepotrebno nestrpljenje. Ako neko zna da je potrebno više meseci intenzivne fizikalne terapije kako bi se došlo do željenog cilja, taj neko neće posle par tretmana očekivati čudotvorna isceljenja. Protiv prognoziranja postoje izvesni glasovi. Odnose se na to da se davanjem prognoza na pacijenta deluje sugestivno. Postavlja se pitanje da li to u nekim slučajevima usporava lečenje jer je pacijent psihički pripremljen da ono traje otprilike toliko koliko mu je u startu rečeno. Šta bi bilo kada bismo mu rekli da je period izlečenja duplo kraći. Ovakvi eksperimenti ne rade se na ljudima, jer to nije etički. Davanje pogrešnih informacija je pogrešno. S druge strane, moguće je da bi ovakav pristup ubrzao mnoge procese i doveo ih na granicu najbržeg mogućeg izlečenja. Ako bi svima bilo tako i prosek bi se pomerio na niže, tj. očekivani rok lečenja bio bi svima kraći. Pristup treba da bude individualan. Ne odgovara svim pacijentima da im se govori koliko traje lečenje ako je ono dugotrajnije. Možda se ni ne vezuju za očekivanja. Neko, ko o vremenu ne razmišlja toliko možda ni n treba da bude u tolikoj meri upoznat sa rokovima, jer na taj način podsvesno može uticati na to da se samo lečenje maksimalno ubrza. S druge strane, pacijenti koji su izuzetno nestrpljivi, treba da znaju kada je u pitanju terapija koja duže traje, koliko je to ustvari. Isto tako, treba im predočiti da je moguće da taj rok bude i kraći, ali i duži i da je najvažnije da ne misle na vreme, koje ionako prolazi, već da budu usredsređeni na sadašnji trenutak i na sve to što oni mogu da urade kako bi dali sve najbolje od sebe da dođu u dobru formu ponovo.

Što se tiče početka fizikalne terapije, istina je da on može da bude preuranjen. Time se ništa ne postiže, osim potencijalne štete ili pogoršanja. Ako postoji neka povreda, jasno je da je da se ona mora sanirati i lečiti na druge načine dok se ne dođe do rehabilitacije. Niko sebi ne prepisuje vreme, intenzitet i vrstu fizikalne terapije, jer to radi isključivo lekar. Ako se sa procedurama počne pre vremena, onda može doći do komplikacija. Fizikalnom terapijom se energija struje ili vode koristi da se stimuliše rad mišića i da se tretira neko tkivo kako bi se blagotvorno delovalo na prirodne procese koji se već u njemu dešavaju. Zapamtite da je itekako važno da se sačeka na znak lekara da se otpočne sa terapijskim procedurama u ordinaciji fizikalne medicine.

Što se tiče kašnjenja sa terapijom ima i toga u praksama ordinacija fizikalne medicine. Neko malo zakasni, a neko mnogo. Ipak, kad god da neko počne, fizikalna terapija može nešto da učini. Njeno delovanje je blagotvorno u svakom trenutku. Zakasnelo lečenje pomoću fizikalne terapije, bilo da je to kineziterapija, struje, laseri, magnetoterapija, masaža ili drugo, samo zahteva posebnu pažnju i produžava lečenje, ako je u pitanju neki slučaj koji je zapuste. Stoga uvek idite na preglede i kontrole redovno, kako biste reagovali u pravom trenutku ako postoji potreba da se krene sa fizikalnim terapijama.

Pročitajte još:

- Diskus hernija operacija ili fizikalna terapija

M. K.