Registruj se
Prijavi se
Kakva je ponuda u restoranima domaće kuhinje
2020-04-02 21:52:45
Nacionalna kuhinja privlačila je oduvek je podjednako privlačila domaće goste, ali i strance. Ugostitelji koji su se odlučili da svoje objekte koncipiraju prvenstveno na ovoj vrsti ponude, imaju zadatak ne samo da adekvatno predstave domaća jela već i kulturnu tradiciju naroda.
Ima mnogo toga po čemu restorani nacionalne kuhinje karakteristični. Oni evoluiraju i menjaju se s vremenom jer ponuda na meniju postaje sve bogatija, a ambijent se unapređuje i menja. Nekada su ovi restorani bili dosta jednobrazno. Ali, to je priča o vremenu kada su mnogi restorani imali sličnu koncepciju i ponudu, a inovacije su tek bile u začetku. Iz tog doba pamtimo ambijent koji je u velikoj meri bio neutralan i nije nosio sa sobom mnogo kulturnih osobenosti. Samo osoblje, konobari i eventualno hostese imali su klasične uniforme koje su se sastojale od belih košulja i tamnih pantalona ili suknji. Uvek se poštovao bonton. Jelovnici su imali nekoliko sekcija koje su sadržale mahom dobro poznata jela. Svaki restoran imao je neki svoj specifičan specijalitet, koji je njegovo ime nosio u delu svog naziva. Ti specijaliteti su uglavnom predstavljali razne varijacije na temu kada su jela od mesa u pitanju u restoranima nacionalne kuhinje. Kreirani su tako da budu što više prilagođeni širim masama i da nemaju u sebi nešto što odudara od ukusa većine. Tu su često bile gurmanske pljeskavice, vozovi od mesa, meso punjeno raznim nadevima i uz sve to omiljeni prateći prilozi i salate. Specijaliteti su neretko bili neke mešavine tipa – od svega po malo, ali spremljeno na malo modifikovan način. Dovoljno da nekom jelu od mesa dodate kajmak i promenili ste ga dovoljno da može da nosi epitet „naš specijalitet“. Takođe, postojala je velika sličnost između jelovnika raznih restorana jer je ponuda u njima sadržala dobro poznate stavke poput: Karađorđeve šnicle, plave trake, ćevapa, gurmanskih pljeskavica, kobasica, jagnjećeg i prasećeg pečenja.
Foto: Mirandre
Vremenom su i jelovnici i ambijent počeli da se menjaju i unapređuju. Naravno, da je većina starih jela ostalo prisutno na meniju jer kada je nacionalna kuhinja u pitanju, ona je odraz tradicije koja nalaže da se nešto što se podrazumeva da tu bude decenijama i dalje zadržava. Međutim, uvode se novine koje su potpuno u skladu sa pridevom domaći i nacionalni. Mnoga tradicionalna jela i predjela koja vode svoje geografsko poreklo iz raznih krajeva naše prelepe zemlje uvedena su kao inovacija u jelovnike restorana. Nekada su se neka jela smatrala možda suviše običnim da se nađu na jelovniku prestižnog restorana nacionalne kuhinje. Međutim, kada vrhunski kuvari pripreme neki specijalitet na poseban način oni se trude da izvuku najbolje iz njega i da učine da bude veoma ukusan. Razni krajevi Srbije imaju neko jelo ili predjelo kojim se ponose i koje rado domaćini serviraju svojim gostima. Počevši od mezea, gibanice, proje i kajmaka pa sve do raznih vrsta supa i domaćih čorbi i na kraju glavna jela koja ne moraju biti sa roštilja ili spadati u kategoriju onih dobro poznatih i već decenijama prisutnih na jelovnicima. Tako na primer, nekada niste mogli tako lako naći rinflajš iz supe sa sosom, kao tradicionalno jelo koje se služilo kao nedeljni ručak u vojvođanskim kućama. Svako ko je kod neke vešte domaćice imao prilike da proba ovo jelo, zna da ono može biti veoma ukusno. Pored toga, tradicionalna kuvana jela veoma su zdrava. To je ono kad čujete da neko kaže da hoće da jede nešto kašikom. Za pripremu nekih specijaliteta potrebno je više vremena, jer se duže kuvaju. Zato su neki restorani izabrali da određenim danima predstave neko jelo ovog tipa, kao specijalitet dana. To istaknu na svojim oglasnim tablama i na veb-sajtu, tako da gosti unapred mogu da planiraju kada da dođu kako bi probali baš neki određeni specijalitet. Tako, na primer, ako biste želeli da probate neki specijalitet iz dela naše zemlje u kom dosad niste još bili i ako je to neko jelo koje nije na standardnom meniju, možete ga verovatno naći u nekom od najboljih restorana nacionalne kuhinje kao specijalitet nekog dana. Takođe, sve više restorana odlučuje se da celu sedmicu ili čak duži period posveti kuhinji nekog kraja. U tom periodu pored standardnog menija ubacuju se posebne poslastice iz te regije, a čitava akcija se promoviše kako bi privukla posetioce koji žele to da probaju. Zanimljivo je da kod mnogih gostiju to budi nostalgiju i da ih upravo neka sećanja i emocije privlače da dođu u restoran i probaju jela koja su imali prilike da jedu u detinjstvu, na primer. Ima i onih znatiželjnih koji su probali specijalitet iz čitavog sveta, ali su shvatili da ima još toliko toga neotkrivenog u našoj divnoj zemlji i stoga su krenuli u domaću gastronomsku avanturu.
Dosad smo pričali o jelima i meniju, a šta je sa ambijentom i atmosferom. Ima već više od deset godina od kad su restorani nacionalne kuhinje ili oni koji imaju prefiks etno, počeli da se vizuelno menjaju. Ambijent je u početku manje nametljivo, ali primetno počeo da poprima karakteristike narodnog stila. Na zidovima su stare fotografije, elementi narodne nošnje ili starinski predmeti poput posuđa i slično. Pomoćne prostorije, poput toaleta takođe su preuređivani u sličnom stilu, tako da smo imali stara drvena vrata umesto novih i još puno ukrasnih detalja koji potkrepljuju čitavu etno priču. Muzika u pozadini je nenametljiva, ali usklađena sa ambijentom. To je muzika kakvu većina posetilaca ne sluše u slobodno vreme, ali ona ne samo da ne smeta, već je potpuno usklađena sa ambijentom i tu je da upotpuni doživljaj, te je svima prijatna. S druge strane, zamislite da se umesto etno zvukova čuje neka strana muzika, ili neki žanr poput džeza ili pop-roka. To bi svakome delovalo neupareno. A i tišina u restoranima ne dolazi u obzir. Međutim, veoma je važno da ton nije glasan, jer tiha muzika u pozadini nikoga ne remeti u jelu i razgovoru.
Ono što je novina od pre par godina jeste da se ambijent još više približio nekoj ruralnoj narodnoj etno priči. Tako da imamo restorane u kojima se slobodno šeta ukrasna živina i to je posebna atrakcija i za decu, ali i za odrasle goste. Podovi, zidovi, stolovi i uniforme konobara sve je modifikovano tako da se osećate kao da ste negde u srpskom selu, u prošlosti možda. Pored toga, na jelovnicima je sve više „običnih“ jela koja su uz male modifikacije spremljena tako da im niko ne može odoleti. Zanimljivo je da kada probate neko jelo poput punjenih paprika i li slatkog kupusa sa mesom u restoranu imate utisak kao da ste jeli specijalitet. Ranije su Vam ova jela u kućnoj izvedbi bila kao nešto što nije preterano ukusno, ali nije ni neukusno i jedete ih zato što su zdrava. Ali, kada im se prida posebna pažnja velikih šefova domaće kuhinje, onda ona poprimaju novi karakter i nameću se kao posebni specijaliteti koje morate probati bilo da ste naš ili stranac.
Pročitajte još:
- Beograd je poznat po najboljim restoranima
M. K.
Ima mnogo toga po čemu restorani nacionalne kuhinje karakteristični. Oni evoluiraju i menjaju se s vremenom jer ponuda na meniju postaje sve bogatija, a ambijent se unapređuje i menja. Nekada su ovi restorani bili dosta jednobrazno. Ali, to je priča o vremenu kada su mnogi restorani imali sličnu koncepciju i ponudu, a inovacije su tek bile u začetku. Iz tog doba pamtimo ambijent koji je u velikoj meri bio neutralan i nije nosio sa sobom mnogo kulturnih osobenosti. Samo osoblje, konobari i eventualno hostese imali su klasične uniforme koje su se sastojale od belih košulja i tamnih pantalona ili suknji. Uvek se poštovao bonton. Jelovnici su imali nekoliko sekcija koje su sadržale mahom dobro poznata jela. Svaki restoran imao je neki svoj specifičan specijalitet, koji je njegovo ime nosio u delu svog naziva. Ti specijaliteti su uglavnom predstavljali razne varijacije na temu kada su jela od mesa u pitanju u restoranima nacionalne kuhinje. Kreirani su tako da budu što više prilagođeni širim masama i da nemaju u sebi nešto što odudara od ukusa većine. Tu su često bile gurmanske pljeskavice, vozovi od mesa, meso punjeno raznim nadevima i uz sve to omiljeni prateći prilozi i salate. Specijaliteti su neretko bili neke mešavine tipa – od svega po malo, ali spremljeno na malo modifikovan način. Dovoljno da nekom jelu od mesa dodate kajmak i promenili ste ga dovoljno da može da nosi epitet „naš specijalitet“. Takođe, postojala je velika sličnost između jelovnika raznih restorana jer je ponuda u njima sadržala dobro poznate stavke poput: Karađorđeve šnicle, plave trake, ćevapa, gurmanskih pljeskavica, kobasica, jagnjećeg i prasećeg pečenja.
Foto: Mirandre
Vremenom su i jelovnici i ambijent počeli da se menjaju i unapređuju. Naravno, da je većina starih jela ostalo prisutno na meniju jer kada je nacionalna kuhinja u pitanju, ona je odraz tradicije koja nalaže da se nešto što se podrazumeva da tu bude decenijama i dalje zadržava. Međutim, uvode se novine koje su potpuno u skladu sa pridevom domaći i nacionalni. Mnoga tradicionalna jela i predjela koja vode svoje geografsko poreklo iz raznih krajeva naše prelepe zemlje uvedena su kao inovacija u jelovnike restorana. Nekada su se neka jela smatrala možda suviše običnim da se nađu na jelovniku prestižnog restorana nacionalne kuhinje. Međutim, kada vrhunski kuvari pripreme neki specijalitet na poseban način oni se trude da izvuku najbolje iz njega i da učine da bude veoma ukusan. Razni krajevi Srbije imaju neko jelo ili predjelo kojim se ponose i koje rado domaćini serviraju svojim gostima. Počevši od mezea, gibanice, proje i kajmaka pa sve do raznih vrsta supa i domaćih čorbi i na kraju glavna jela koja ne moraju biti sa roštilja ili spadati u kategoriju onih dobro poznatih i već decenijama prisutnih na jelovnicima. Tako na primer, nekada niste mogli tako lako naći rinflajš iz supe sa sosom, kao tradicionalno jelo koje se služilo kao nedeljni ručak u vojvođanskim kućama. Svako ko je kod neke vešte domaćice imao prilike da proba ovo jelo, zna da ono može biti veoma ukusno. Pored toga, tradicionalna kuvana jela veoma su zdrava. To je ono kad čujete da neko kaže da hoće da jede nešto kašikom. Za pripremu nekih specijaliteta potrebno je više vremena, jer se duže kuvaju. Zato su neki restorani izabrali da određenim danima predstave neko jelo ovog tipa, kao specijalitet dana. To istaknu na svojim oglasnim tablama i na veb-sajtu, tako da gosti unapred mogu da planiraju kada da dođu kako bi probali baš neki određeni specijalitet. Tako, na primer, ako biste želeli da probate neki specijalitet iz dela naše zemlje u kom dosad niste još bili i ako je to neko jelo koje nije na standardnom meniju, možete ga verovatno naći u nekom od najboljih restorana nacionalne kuhinje kao specijalitet nekog dana. Takođe, sve više restorana odlučuje se da celu sedmicu ili čak duži period posveti kuhinji nekog kraja. U tom periodu pored standardnog menija ubacuju se posebne poslastice iz te regije, a čitava akcija se promoviše kako bi privukla posetioce koji žele to da probaju. Zanimljivo je da kod mnogih gostiju to budi nostalgiju i da ih upravo neka sećanja i emocije privlače da dođu u restoran i probaju jela koja su imali prilike da jedu u detinjstvu, na primer. Ima i onih znatiželjnih koji su probali specijalitet iz čitavog sveta, ali su shvatili da ima još toliko toga neotkrivenog u našoj divnoj zemlji i stoga su krenuli u domaću gastronomsku avanturu.
Dosad smo pričali o jelima i meniju, a šta je sa ambijentom i atmosferom. Ima već više od deset godina od kad su restorani nacionalne kuhinje ili oni koji imaju prefiks etno, počeli da se vizuelno menjaju. Ambijent je u početku manje nametljivo, ali primetno počeo da poprima karakteristike narodnog stila. Na zidovima su stare fotografije, elementi narodne nošnje ili starinski predmeti poput posuđa i slično. Pomoćne prostorije, poput toaleta takođe su preuređivani u sličnom stilu, tako da smo imali stara drvena vrata umesto novih i još puno ukrasnih detalja koji potkrepljuju čitavu etno priču. Muzika u pozadini je nenametljiva, ali usklađena sa ambijentom. To je muzika kakvu većina posetilaca ne sluše u slobodno vreme, ali ona ne samo da ne smeta, već je potpuno usklađena sa ambijentom i tu je da upotpuni doživljaj, te je svima prijatna. S druge strane, zamislite da se umesto etno zvukova čuje neka strana muzika, ili neki žanr poput džeza ili pop-roka. To bi svakome delovalo neupareno. A i tišina u restoranima ne dolazi u obzir. Međutim, veoma je važno da ton nije glasan, jer tiha muzika u pozadini nikoga ne remeti u jelu i razgovoru.
Ono što je novina od pre par godina jeste da se ambijent još više približio nekoj ruralnoj narodnoj etno priči. Tako da imamo restorane u kojima se slobodno šeta ukrasna živina i to je posebna atrakcija i za decu, ali i za odrasle goste. Podovi, zidovi, stolovi i uniforme konobara sve je modifikovano tako da se osećate kao da ste negde u srpskom selu, u prošlosti možda. Pored toga, na jelovnicima je sve više „običnih“ jela koja su uz male modifikacije spremljena tako da im niko ne može odoleti. Zanimljivo je da kada probate neko jelo poput punjenih paprika i li slatkog kupusa sa mesom u restoranu imate utisak kao da ste jeli specijalitet. Ranije su Vam ova jela u kućnoj izvedbi bila kao nešto što nije preterano ukusno, ali nije ni neukusno i jedete ih zato što su zdrava. Ali, kada im se prida posebna pažnja velikih šefova domaće kuhinje, onda ona poprimaju novi karakter i nameću se kao posebni specijaliteti koje morate probati bilo da ste naš ili stranac.
Pročitajte još:
- Beograd je poznat po najboljim restoranima
M. K.
