Registruj se
Prijavi se
Veća sloboda u staračkom domu
2020-09-27 18:47:06
Sloboda je nešto najvrednije što imamo. Kada se pomene život u staračkom domu, koliko to utiče na nju i da li je narušava? Da li postoji razlika između ograničenja i slobode kada je osoba stara, bolesna i na manje ili više načina sputana u vršenju običnih, jednostavnih zadataka u toku svakog dana?
Savremeni privatni staracki domovi svaki svoj deo prilagođavaju starim osobama načetog i narušenog zdravlja. Osim toga što o njima treba brinuti sa zdravstvene tačke gledišta i što im treba obezbediti da stanuju na udobnom mestu u kome su zaštićeni na svakom koraku, treba im obezbediti srećan, koliko toliko veseo i pozitivan život. Čovek je društveno biće kome je potrebna razonoda, izlazak, promena, razgovor… Kako to uskladiti sa situacijom u kojoj je zbog silinih ograničenja osoba mora da bude na neki način pod nadzorom i ne može joj se ostaviti na volju da ide kuda hoće samostalno i da radi šta misli da može.
Foto: Pixabay
Šta misli da može – ključna je rečenica. Stari ljudi često teško prihvataju činjenicu da nisu više sposobni da urade nešto što su ranije mogli. Negiraju da im je neophodna pomoć. Ovo se naročito odnosi na neke jednostavne i osnovne zadatke, kao što je samostalno tuširanje, presvlačenje, obuvanje ili izlazak napolje. Ako teško ustaju ili im je potrebno mnogo više vremena nego ranije, ne vole kad im se neko nudi da im pomogne. Odgovor koji sledi je da oni to mogu i sami. Nekada su veoma tvrdoglavi. Ako žive sami i ako im deca ili drugi mlađi članovi porodice sugerišu da nešto ne rade samostalno, dešava se da se oni oglušuju na ovakve zahteve i da ipak pokušavaju to što su naumili. Na primer, ako je starija osoba nestabilna, ako pati od neuroloških problema i često ima gubitak ravnoteže, onda je za nju opasno da izlazi sama napolje, da se penje i silazi niz stepenice ili da se kreće po valovitom terenu, gde ima više uzbrdica i nizbrdica. Međutim, ako ta osoba neće da posluša i neće da sačeka da je neko izvede napolje, zato što iz njene tačke gledišta ona i dalje može samostalno da se kreće, moguće je da padne i da se povredi. Neke povrede su bezazlene, a tu spadaju ogrebotine ili manje modrice. Ali, ima povreda koje ostavljaju veoma teške posledice od kojih se neke stare osobe nikad ne oporave. Jeda od njih je lomljenje kuka. Ako se to desi, oporavak je veoma spor i težak. Neke stare osobe ostanu trajno nepokretne. Tek tada im treba stalna nega i nadzor. Više ne mogu da budu same u svom domu. Mora neko sa njima da živi. Upošljavanja i plaćanje osoba da to rade, zahteva dosta novca i organizacije. Neko mora tu da bude i danju i noću. Jednino logično rešenje je dom za stare. Tamo će osoba biti zbrinuta u svakom trenutku, a to će mnogo manje koštati. Isto tako, mladi imaju i previše svojih briga i obaveza. Ako se na to nadoveže da treba da organizuju dolaske negovateljica i da upravljaju negom stare osobe u kućnim uslovima, to im oduzima dosta vremena i živaca. Umesto da se posvete sebi, svojoj deci i porodici i svom poslu, oni moraju na uštrb toga da se angažuju oko stare osobe. Ako neko kaže da im je to dužnost jer je ta stara osoba možda njihov roditelj koji ih je odgajio, tu treba napraviti neke granice. Danas mlađi ljudi imaju mnogo više obaveza nego što je to nekad bilo. Više se radi, a dosta vremena treba posvetiti i deci oko vaspitanja i pomoći u obrazovanju. Mnogi teško izlaze na kraj i sa sopstvenim obavezama do te mere da im ne ostane vremena za njih same. Kako na sve to dodati nekoliko sati brige i organizacije nege stare osobe?
Da se vratimo na deo koji govori o tome da tvrdoglave stare osobe mogu da se povrede. Zašto uopšte dopustiti da se to desi. Ako je osoba dementna, kakva je većina neuroloških bolesnika, čak iako je to u manjoj meri, opet može da se desi da ona izađe napolje na svoju ruku, iako joj je to zabranjeno zbog njene bezbednosti. Realno gledano, ima osoba koje, ako same negde krenu, mogućnost da padnu je tolika da se bliži vrednosti od 100 posto. Dovoljno da je verovatnoća velika, pa da svako normalan reaguje i zabrani osobi da ide sama napolje. Ako se pitate, gde je tu sloboda? Starost je nekad veoma komplikovana. Sloboda da rade šta hoće i da idu gde hoće nije sputana od starane mlađih osoba, već su to godine i bolest nametnuli. I s tim u vezi, ako starija osoba ne bi smela da izađe sama napolje i ode u grad, na primer, onda treba voditi računa o njenom kretanju. Ako bi neko rekao da je time narušena njiena sloboda. Jeste, narušena je njena sloboda da se povredi postane invalid. Ako i preko toga osoba to neće da prihvati i uporno želi da ona bude ta koja komanduje i određuje sebi šta sme, a šta ne sme, onda je to krajnje sebično. Jer, kada se povredi i kada nema nazad, onda „jesam ti rekao/rekla“ i „bio si u pravu/bila si u pravu“, ne vrede ništa.
U staračkim domovima osobe imaju još veću slobodu nego kada su bolesne i same kod svoje kuće. U domu za stare osoblje može da ih izvede napolje na dvorište ili u park, kad god one hoće. Takođe, ako žele negde dalje da idu, mogu da se dogovore sa svojom decom da dođu po njih i da ih tamo odvedu. Nasuprot tome, kad su u kući, može da se desi da je mnogo komplikovanije da idu napolje, naročito ako stanuju negde gde nema lifta, ili ako su u delu grada gde je brdovit teren i ima puno uspona i stepenica.
Starački domovi su mesta gde žive osobe koje ne mogu samostalno da se staraju o sebi. Neke su delimično sposobne da vode računa o svakodnevnim obavezama, ako se to tako može nazvati. Ima i onih kojima je društvo motiv da se presele u dom za stare, pošto su inače veoma usamljeni, ali takvih je manje. Obično stari ljudi koji su još uvek u snazi, ostaju u svojim kućama i stanovima dogod mogu i dogod poseduju fizičku snagu i mentalnu bistrinu da se staraju o sebi. To podrazumeva da mogu koliko-toliko neometano da se kreću, da mogu sami sebi da spremaju obroke, da vode računa o ličnoj higijeni i da prostor u kome žive bude čist i sređen. Naravno, postoje neke varijante između, u kojima oni i dalje žive u svom stanu ili kući, ali dolazi neko da im pomogne. To može biti jedna ili više osoba. Zaduženja ovih pomoćnika sastoje se u tome da obave sve te kućne poslove, odu u kupovinu, skuvaju ručak, spreme i počiste prostor u kome se živi. Ali, u domu za stare sve se to već radi uigrano. Pored toga, nema nerviranja oko toga da li je negovateljica otkazala i ko će da ode po hranu ili ko će baku ili deku da izvede napolje.
U staračkom domu postoje sve slobode, a jedino ograničenje je ono koje je bolest nametnula. Ali, takva je bolest, nameće ograničenja i mladima, a ne samo starima. Zato, stari treba da budu srećni da su dotle dogurali i da budu zahvalni što postoje ustanove gde se neko s puno ljubavi i pažnje brine o njima.
Pročitajte još:
Šta sve treba da ima starački dom
M. K.
Savremeni privatni staracki domovi svaki svoj deo prilagođavaju starim osobama načetog i narušenog zdravlja. Osim toga što o njima treba brinuti sa zdravstvene tačke gledišta i što im treba obezbediti da stanuju na udobnom mestu u kome su zaštićeni na svakom koraku, treba im obezbediti srećan, koliko toliko veseo i pozitivan život. Čovek je društveno biće kome je potrebna razonoda, izlazak, promena, razgovor… Kako to uskladiti sa situacijom u kojoj je zbog silinih ograničenja osoba mora da bude na neki način pod nadzorom i ne može joj se ostaviti na volju da ide kuda hoće samostalno i da radi šta misli da može.
Šta misli da može – ključna je rečenica. Stari ljudi često teško prihvataju činjenicu da nisu više sposobni da urade nešto što su ranije mogli. Negiraju da im je neophodna pomoć. Ovo se naročito odnosi na neke jednostavne i osnovne zadatke, kao što je samostalno tuširanje, presvlačenje, obuvanje ili izlazak napolje. Ako teško ustaju ili im je potrebno mnogo više vremena nego ranije, ne vole kad im se neko nudi da im pomogne. Odgovor koji sledi je da oni to mogu i sami. Nekada su veoma tvrdoglavi. Ako žive sami i ako im deca ili drugi mlađi članovi porodice sugerišu da nešto ne rade samostalno, dešava se da se oni oglušuju na ovakve zahteve i da ipak pokušavaju to što su naumili. Na primer, ako je starija osoba nestabilna, ako pati od neuroloških problema i često ima gubitak ravnoteže, onda je za nju opasno da izlazi sama napolje, da se penje i silazi niz stepenice ili da se kreće po valovitom terenu, gde ima više uzbrdica i nizbrdica. Međutim, ako ta osoba neće da posluša i neće da sačeka da je neko izvede napolje, zato što iz njene tačke gledišta ona i dalje može samostalno da se kreće, moguće je da padne i da se povredi. Neke povrede su bezazlene, a tu spadaju ogrebotine ili manje modrice. Ali, ima povreda koje ostavljaju veoma teške posledice od kojih se neke stare osobe nikad ne oporave. Jeda od njih je lomljenje kuka. Ako se to desi, oporavak je veoma spor i težak. Neke stare osobe ostanu trajno nepokretne. Tek tada im treba stalna nega i nadzor. Više ne mogu da budu same u svom domu. Mora neko sa njima da živi. Upošljavanja i plaćanje osoba da to rade, zahteva dosta novca i organizacije. Neko mora tu da bude i danju i noću. Jednino logično rešenje je dom za stare. Tamo će osoba biti zbrinuta u svakom trenutku, a to će mnogo manje koštati. Isto tako, mladi imaju i previše svojih briga i obaveza. Ako se na to nadoveže da treba da organizuju dolaske negovateljica i da upravljaju negom stare osobe u kućnim uslovima, to im oduzima dosta vremena i živaca. Umesto da se posvete sebi, svojoj deci i porodici i svom poslu, oni moraju na uštrb toga da se angažuju oko stare osobe. Ako neko kaže da im je to dužnost jer je ta stara osoba možda njihov roditelj koji ih je odgajio, tu treba napraviti neke granice. Danas mlađi ljudi imaju mnogo više obaveza nego što je to nekad bilo. Više se radi, a dosta vremena treba posvetiti i deci oko vaspitanja i pomoći u obrazovanju. Mnogi teško izlaze na kraj i sa sopstvenim obavezama do te mere da im ne ostane vremena za njih same. Kako na sve to dodati nekoliko sati brige i organizacije nege stare osobe?
Da se vratimo na deo koji govori o tome da tvrdoglave stare osobe mogu da se povrede. Zašto uopšte dopustiti da se to desi. Ako je osoba dementna, kakva je većina neuroloških bolesnika, čak iako je to u manjoj meri, opet može da se desi da ona izađe napolje na svoju ruku, iako joj je to zabranjeno zbog njene bezbednosti. Realno gledano, ima osoba koje, ako same negde krenu, mogućnost da padnu je tolika da se bliži vrednosti od 100 posto. Dovoljno da je verovatnoća velika, pa da svako normalan reaguje i zabrani osobi da ide sama napolje. Ako se pitate, gde je tu sloboda? Starost je nekad veoma komplikovana. Sloboda da rade šta hoće i da idu gde hoće nije sputana od starane mlađih osoba, već su to godine i bolest nametnuli. I s tim u vezi, ako starija osoba ne bi smela da izađe sama napolje i ode u grad, na primer, onda treba voditi računa o njenom kretanju. Ako bi neko rekao da je time narušena njiena sloboda. Jeste, narušena je njena sloboda da se povredi postane invalid. Ako i preko toga osoba to neće da prihvati i uporno želi da ona bude ta koja komanduje i određuje sebi šta sme, a šta ne sme, onda je to krajnje sebično. Jer, kada se povredi i kada nema nazad, onda „jesam ti rekao/rekla“ i „bio si u pravu/bila si u pravu“, ne vrede ništa.
U staračkim domovima osobe imaju još veću slobodu nego kada su bolesne i same kod svoje kuće. U domu za stare osoblje može da ih izvede napolje na dvorište ili u park, kad god one hoće. Takođe, ako žele negde dalje da idu, mogu da se dogovore sa svojom decom da dođu po njih i da ih tamo odvedu. Nasuprot tome, kad su u kući, može da se desi da je mnogo komplikovanije da idu napolje, naročito ako stanuju negde gde nema lifta, ili ako su u delu grada gde je brdovit teren i ima puno uspona i stepenica.
Starački domovi su mesta gde žive osobe koje ne mogu samostalno da se staraju o sebi. Neke su delimično sposobne da vode računa o svakodnevnim obavezama, ako se to tako može nazvati. Ima i onih kojima je društvo motiv da se presele u dom za stare, pošto su inače veoma usamljeni, ali takvih je manje. Obično stari ljudi koji su još uvek u snazi, ostaju u svojim kućama i stanovima dogod mogu i dogod poseduju fizičku snagu i mentalnu bistrinu da se staraju o sebi. To podrazumeva da mogu koliko-toliko neometano da se kreću, da mogu sami sebi da spremaju obroke, da vode računa o ličnoj higijeni i da prostor u kome žive bude čist i sređen. Naravno, postoje neke varijante između, u kojima oni i dalje žive u svom stanu ili kući, ali dolazi neko da im pomogne. To može biti jedna ili više osoba. Zaduženja ovih pomoćnika sastoje se u tome da obave sve te kućne poslove, odu u kupovinu, skuvaju ručak, spreme i počiste prostor u kome se živi. Ali, u domu za stare sve se to već radi uigrano. Pored toga, nema nerviranja oko toga da li je negovateljica otkazala i ko će da ode po hranu ili ko će baku ili deku da izvede napolje.
U staračkom domu postoje sve slobode, a jedino ograničenje je ono koje je bolest nametnula. Ali, takva je bolest, nameće ograničenja i mladima, a ne samo starima. Zato, stari treba da budu srećni da su dotle dogurali i da budu zahvalni što postoje ustanove gde se neko s puno ljubavi i pažnje brine o njima.
Pročitajte još:
Šta sve treba da ima starački dom
M. K.
