Registruj se
Prijavi se
Bezbednost u staračkim domovima
2020-04-20 22:34:13
Zašto se neko odluči za starački dome? Pre svega zato da bi stariji član porodice tamo bio bezbedan i da bi imao ko o njemu da se danonoćno brine. Na koji način privatni domovi za smeštaj starih i odraslih lica obezbeđuju sigurnost svojih korisnika?
Opšte je poznato da od kada su počeli da se otvaraju privatni staracki domovi svako ko se suočavao sa izazovima kako da obezbedi da stariji član porodice bude zbrinut i siguran tokom dvadeset četiri časa, dobio je još jednu validnu opciju koju je s punom pažnjom mogao da razmotri kao moguće rešenje. Naime, poznato je da u starosti dolazi do stvaranja posebnog povratnog efekta, gde se demencija, senilnost i postepeno slabljenje moždanih funkcija manifestuju na taj način da osobe u dubokoj starosti poprimaju u svom ponašanju odlike koje su svojstvene deci. Svako ko je imao prilike da brine, ili to trenutno čini, o svom starijem članu porodice, često svedoči da ga njegovo ili njeno ponašanje podseća na ponašanje deteta. Ovo ponašanje ispoljava se na razne načine. Nekada se ono prikazuje kao tvrdoglavost. Isto tako, događa se da starije osobe zaboravljaju ne samo da li su ili nisu uzele terapiju, već i da li su ručale ili večerale. Tako se dešava da ubrzo nakon obroka one traže da jedu govoreći da su gladne i da ništa nisu jele ceo dan. Nekada je uživanje u hrani objašnjeno željom da se nadomesti neki emocionalni nedostatak. Ali, u starosti, skoro svaki vid ponašanja koji se može okarakterisati kao specifičan za ovo doba, u najvećoj meri je povezan sa prirodnim procesima koji se odvijaju u mozgu. Kada smo bili deca, naš mozak je rastao i razvijao se. Starost je doba kada svi organi, pa i mozak idu silaznom putanjom. Kod nekog je ovaj proces brži i dramatičniji. To zavisi od više okolnosti i drugih faktora. Ima osoba kod kojih se starenje manifestuje više kroz izazove sa drugim organima i sistemima organa. Ali u svakom slučaju, posledica je to da je starijim osobama potrebna pomoć.
Foto: Pixabay
Nekima od njih pomoć i nadzor su stalno neophodni. Postoje oblici demencije koji prouzrokuju anksioznost i dezorijentaciju. Tada osoba bukvalno može da odluta negde, i da se nađe u nepoznatom okruženju, ne znajući kako da se vrati kući. pored fizičke dezorijentacije, javlja se i dezorijentaciju u vremenu. To je najbolje opisano primerima u kojima bake i deke misle da su deca i kada ih neko pita kuda su krenuli, oni pominju školu. Od svoje dece i unuka misle da su njihovi roditelji. Ovakva dezorijentisanost može da bude veoma opasna kada starija osoba nije pod nadzorom. Zato je u staračkim domovima pravilo da korisnici ne mogu bez nadzora napuštati prostor doma. To je ustanovljeno zarad njihove bezbednosti. Privatni domovi za stare imaju dvorišta, parkove i zelene površine koje im pripadaju. One su u staračkim domovima izvan užeg gradskog jezgra, tj. u domovima koji su locirani van grada, u selima i prigradskim naseljima obično prostranije u odnosu na gradske domove. Ali, svaki dom ih ima i to je prostor u kome korisnici doma provode vreme napolju, šetajući se i družeći se na svežem vazduhu. Izlazak mimo teritorije doma (da se tako izrazimo) moguć je samo uz prisustvo članova porodice koji su došli u posetu, jer inače bi to za većinu stanovnika doma bilo opasno. Ne samo da bi moglo da se desi da negde odu i izgube se, već bi mogli da padnu i povrede se ukoliko su nestabilni. Tako da jedan od aspekata koji se tiče bezbednosti stanovnika doma, upravo se odnosi na kretanje uz nadzor. Ovo nije ugrožavanje prava korisnika doma, veće je jednostavno briga o njima koja se proteže na dan i na noć.
Kada je reč o bezbednosti, misli se i na boravak u domu i sprovođenje svakodnevnih aktivnosti. Slično kao što predškolske ustanove moraju svoj prostor da prilagode deci i da ga opreme na takav načina da se deca u njemu ne mogu povrediti, isto tako starački domovi opremaju se na poseban način. Prostora u hodnicima i u zajedničkim prostorijama uvek treba da bude dovoljno da bi se tu neometano kretale i osobe koje koriste invalidska kolica, hodalice, štapove i štake, ili neko drugo ortopedsko pomagalo. Ako bi hodnici i predsoblja bili uski, a dnevni boravci i trpezarije male i pretrpane nameštajem, onda bi to otežalo kretanje i mimoilaženje ne samo osobama koje su nepokretan ili polu pokretne već i onim starijim osobama koje su stabilne i samostalno se kreću.
Gelenderi i držači za ruke treba da budu postavljeni svuda. Mlađim i zdravim osobama nije izazov da se penju spiralnim stepenicama ili da u kući imaju stepenište bez drške, ograde i gelendera. Starim i zanemoćalim ovakve postavke mogu biti opasne po život. I ne samo na stepeništima, već i u ravnim hodnicima treba razmišljati o postavljaju rukohvata koji bi bili od velike pomoći prilikom prolaska svima onima koje se teže kreće. A takvih je u domovima za stare puno. rukohvati treba da budu postavljeni tako da ne zauzimaju suviše prostora, tj. da ne remete širinu hodnika. Zato hodnike treba projektovati da budu znatno prostraniji nego u običnim kućama.
Kada je o stepeništu reč, i o penjanju i silaženju generalno, tu postoji nekoliko izazova. Pre svega, mnogi domovi za stare smešteni su u kućama ili namenski građenim objektima koji su višespratni. Čak i jedan sprat je izazov za nepokretne osobe. Zato u nekim staračkim domovima postoje liftovi. Drugi su se ipak odlučili za varijantu koja je veoma dobra jer kod nje ne postoji mogućnost da se starija osoba zaglavi u liftu. To su posebne stolice koje se ugrađuju na stepeništa i funkcionišu kao prevozno sredstvo gore i dole za osobe koje su nepokretne ili im je teško da se penju i silaze niz stepenice. Ovakve lift stolice mnogi ugrađuju i u svoje domove jer su veoma praktične i bezbedne. Iz stariju osobu je stalno neko od osoblja u domu kako bi se ona bezbedno popela na sprat ili spustila u prizemlje. Medicinske sestre koje se brinu o bakama i dekama vode računa da su se dobro vezali pojasevima za sedište i da sve funkcioniše kako treba.
Kada je reč o bezbednosti, ne možemo a da ne pomenemo da su kupatila u staračkim domovima opremljena i osmišljena tako da budu bezbedna. Starije osobe se kod kuće često povređuju u kupatilu jer se okliznu ili ne mogu da preskoče kadu. U domovima za stare su površine u nivou sa blagim padom ka slivniku kako ne bi došlo do poplave. Ima više rukohvata koji su ugrađeni na zidove, kako bi se osobe pridržavale prilikom tuširanja, kupatila su veoma prostrana i imaju plastične stolice na kojima osobe koje se kupaju mogu da sede ako im je teško da stoje ili ako uopšte ne mogu da stoje. Prilikom održavanja lične higijene one nisu same već se sestre i negovateljice brinu o njima i pomažu ima, a ujedno paze na njih da se ne povrede.
Pored bezbednosti u i izvan doma koja se odnosi na zaštitu od povreda, treba reći da se starački domovi pridržavaju i protokola propisanih kada je zdravlje svojih korisnika u pitanju. To nekad nije lak zadatak, ali izazovi su tu da se prevaziđu i pobede.
Sve ovo čini domove za stare bezbednim mestima za zbrinjavanje starih i zanemoćalih lica, naročito onih kojima je neophodan konstantan medicinski nadzor.
Pročitajte još:
Zdravstvena zaštita u domovima za stare
M. K.
Opšte je poznato da od kada su počeli da se otvaraju privatni staracki domovi svako ko se suočavao sa izazovima kako da obezbedi da stariji član porodice bude zbrinut i siguran tokom dvadeset četiri časa, dobio je još jednu validnu opciju koju je s punom pažnjom mogao da razmotri kao moguće rešenje. Naime, poznato je da u starosti dolazi do stvaranja posebnog povratnog efekta, gde se demencija, senilnost i postepeno slabljenje moždanih funkcija manifestuju na taj način da osobe u dubokoj starosti poprimaju u svom ponašanju odlike koje su svojstvene deci. Svako ko je imao prilike da brine, ili to trenutno čini, o svom starijem članu porodice, često svedoči da ga njegovo ili njeno ponašanje podseća na ponašanje deteta. Ovo ponašanje ispoljava se na razne načine. Nekada se ono prikazuje kao tvrdoglavost. Isto tako, događa se da starije osobe zaboravljaju ne samo da li su ili nisu uzele terapiju, već i da li su ručale ili večerale. Tako se dešava da ubrzo nakon obroka one traže da jedu govoreći da su gladne i da ništa nisu jele ceo dan. Nekada je uživanje u hrani objašnjeno željom da se nadomesti neki emocionalni nedostatak. Ali, u starosti, skoro svaki vid ponašanja koji se može okarakterisati kao specifičan za ovo doba, u najvećoj meri je povezan sa prirodnim procesima koji se odvijaju u mozgu. Kada smo bili deca, naš mozak je rastao i razvijao se. Starost je doba kada svi organi, pa i mozak idu silaznom putanjom. Kod nekog je ovaj proces brži i dramatičniji. To zavisi od više okolnosti i drugih faktora. Ima osoba kod kojih se starenje manifestuje više kroz izazove sa drugim organima i sistemima organa. Ali u svakom slučaju, posledica je to da je starijim osobama potrebna pomoć.
Nekima od njih pomoć i nadzor su stalno neophodni. Postoje oblici demencije koji prouzrokuju anksioznost i dezorijentaciju. Tada osoba bukvalno može da odluta negde, i da se nađe u nepoznatom okruženju, ne znajući kako da se vrati kući. pored fizičke dezorijentacije, javlja se i dezorijentaciju u vremenu. To je najbolje opisano primerima u kojima bake i deke misle da su deca i kada ih neko pita kuda su krenuli, oni pominju školu. Od svoje dece i unuka misle da su njihovi roditelji. Ovakva dezorijentisanost može da bude veoma opasna kada starija osoba nije pod nadzorom. Zato je u staračkim domovima pravilo da korisnici ne mogu bez nadzora napuštati prostor doma. To je ustanovljeno zarad njihove bezbednosti. Privatni domovi za stare imaju dvorišta, parkove i zelene površine koje im pripadaju. One su u staračkim domovima izvan užeg gradskog jezgra, tj. u domovima koji su locirani van grada, u selima i prigradskim naseljima obično prostranije u odnosu na gradske domove. Ali, svaki dom ih ima i to je prostor u kome korisnici doma provode vreme napolju, šetajući se i družeći se na svežem vazduhu. Izlazak mimo teritorije doma (da se tako izrazimo) moguć je samo uz prisustvo članova porodice koji su došli u posetu, jer inače bi to za većinu stanovnika doma bilo opasno. Ne samo da bi moglo da se desi da negde odu i izgube se, već bi mogli da padnu i povrede se ukoliko su nestabilni. Tako da jedan od aspekata koji se tiče bezbednosti stanovnika doma, upravo se odnosi na kretanje uz nadzor. Ovo nije ugrožavanje prava korisnika doma, veće je jednostavno briga o njima koja se proteže na dan i na noć.
Kada je reč o bezbednosti, misli se i na boravak u domu i sprovođenje svakodnevnih aktivnosti. Slično kao što predškolske ustanove moraju svoj prostor da prilagode deci i da ga opreme na takav načina da se deca u njemu ne mogu povrediti, isto tako starački domovi opremaju se na poseban način. Prostora u hodnicima i u zajedničkim prostorijama uvek treba da bude dovoljno da bi se tu neometano kretale i osobe koje koriste invalidska kolica, hodalice, štapove i štake, ili neko drugo ortopedsko pomagalo. Ako bi hodnici i predsoblja bili uski, a dnevni boravci i trpezarije male i pretrpane nameštajem, onda bi to otežalo kretanje i mimoilaženje ne samo osobama koje su nepokretan ili polu pokretne već i onim starijim osobama koje su stabilne i samostalno se kreću.
Gelenderi i držači za ruke treba da budu postavljeni svuda. Mlađim i zdravim osobama nije izazov da se penju spiralnim stepenicama ili da u kući imaju stepenište bez drške, ograde i gelendera. Starim i zanemoćalim ovakve postavke mogu biti opasne po život. I ne samo na stepeništima, već i u ravnim hodnicima treba razmišljati o postavljaju rukohvata koji bi bili od velike pomoći prilikom prolaska svima onima koje se teže kreće. A takvih je u domovima za stare puno. rukohvati treba da budu postavljeni tako da ne zauzimaju suviše prostora, tj. da ne remete širinu hodnika. Zato hodnike treba projektovati da budu znatno prostraniji nego u običnim kućama.
Kada je o stepeništu reč, i o penjanju i silaženju generalno, tu postoji nekoliko izazova. Pre svega, mnogi domovi za stare smešteni su u kućama ili namenski građenim objektima koji su višespratni. Čak i jedan sprat je izazov za nepokretne osobe. Zato u nekim staračkim domovima postoje liftovi. Drugi su se ipak odlučili za varijantu koja je veoma dobra jer kod nje ne postoji mogućnost da se starija osoba zaglavi u liftu. To su posebne stolice koje se ugrađuju na stepeništa i funkcionišu kao prevozno sredstvo gore i dole za osobe koje su nepokretne ili im je teško da se penju i silaze niz stepenice. Ovakve lift stolice mnogi ugrađuju i u svoje domove jer su veoma praktične i bezbedne. Iz stariju osobu je stalno neko od osoblja u domu kako bi se ona bezbedno popela na sprat ili spustila u prizemlje. Medicinske sestre koje se brinu o bakama i dekama vode računa da su se dobro vezali pojasevima za sedište i da sve funkcioniše kako treba.
Kada je reč o bezbednosti, ne možemo a da ne pomenemo da su kupatila u staračkim domovima opremljena i osmišljena tako da budu bezbedna. Starije osobe se kod kuće često povređuju u kupatilu jer se okliznu ili ne mogu da preskoče kadu. U domovima za stare su površine u nivou sa blagim padom ka slivniku kako ne bi došlo do poplave. Ima više rukohvata koji su ugrađeni na zidove, kako bi se osobe pridržavale prilikom tuširanja, kupatila su veoma prostrana i imaju plastične stolice na kojima osobe koje se kupaju mogu da sede ako im je teško da stoje ili ako uopšte ne mogu da stoje. Prilikom održavanja lične higijene one nisu same već se sestre i negovateljice brinu o njima i pomažu ima, a ujedno paze na njih da se ne povrede.
Pored bezbednosti u i izvan doma koja se odnosi na zaštitu od povreda, treba reći da se starački domovi pridržavaju i protokola propisanih kada je zdravlje svojih korisnika u pitanju. To nekad nije lak zadatak, ali izazovi su tu da se prevaziđu i pobede.
Sve ovo čini domove za stare bezbednim mestima za zbrinjavanje starih i zanemoćalih lica, naročito onih kojima je neophodan konstantan medicinski nadzor.
Pročitajte još:
Zdravstvena zaštita u domovima za stare
M. K.
