Registruj se
Prijavi se
Da li se deca lakše prilagođavaju u privatnom vrtiću
2020-07-06 02:49:03
Kada dete kreće u vrtić ili u jaslice, prvo roditeljska briga vezana je za to koliko će mu biti potrebno vremena da se prilagodi i da prihvati vaspitače, drugu decu i novu sredinu. Po čemu se privatni vrtići razlikuju od državnih kada je adaptacija dece u pitanju.
Rad privatnih vrtića je već godinama transparentan. Opšte je poznato da svi oni kao jednu od prednosti koje pružaju ističu da se nastavno-obrazovni rad sprovodi u malim grupama. Svi privatni vrtici drže se pravila koja propisuju optimalan broj dece za određeni uzrast. Nije dobro ni kada u grupi ima veoma mali broj dece. To može biti kontraproduktivno. Jedan od ciljeva vrtića je da se dete od najranijeg uzrasta socijalizuje. Ako u grupi ima upisan optimalan broj mališana onda se i socijalizacija sprovodi kako treba. Aktivnosti koje se svakodnevno sprovode u vrtiću, bilo da su nastavne ili slobodne, uvek je lakše organizovati za više nego za manje dečaka i devojčica istovremeno. Ali, svi znamo da i previše nije dobro. Ako dece ima previše u grupi, kao što je to gotovo po pravilu slučaj sa državnim vrtićima, onda je veoma teško obavljati aktivnosti, sprovoditi disciplinu, a kamoli negovati individualni pristup po kome su poznate privatne predškolske ustanove. Inače, idealan broj nije isti za sve uzraste. On se kreće od 8 dece za mlađe grupe, do 12 za srednje, starije i predškolske grupe. Zašto su ovi brojevi važni? Pre svega, oni omogućavaju da se među decom stvara osećaj pripadnosti grupi. Neguju se i timski i takmičarski duh. Pomoć drugima, altruizam, empatija, sve su ovo kvaliteti koji se uče i usvajaju. Vrednovanje sebe i izgradnja sopstvene ličnosti sa integritetom sprovodi se u okviru celine koja se zove grupa vršnjaka. Deca uče od vaspitača, a li i jedna od drugih. Izazov im je da savladaju nešto novo što njihov vršnjak već zna. Podstiču jedni druge na napredak. Ako su drug ili drugarica naučili da vežu pertle ili samostalno da se hrane uz pomoć escajga, to je onda veliki vetar u leđa svoj onoj deci koja još nisu savladala ove veštine. Dodatno su motivisana da i ona to postignu i da njihovo umeće bude priznato od strane drugih vršnjaka. Što se tiče samog polaska u vrtić ili jaslice, kako se veličina grupe odražava na to i da li se osete posledice ako je grupa prevelika? Naime, razlika je uočljiva. Ona se najbolje može uvideti i opisati na primeru mlađih i jaslenih grupa u vrtićima koji nisu privatni i koji broje veće grupe. Ove grupe mogu biti i po 3 puta veće nego grupe dece istog uzrasta u najboljim privatnim vrtićima. Kako onda adaptacija izgleda iz aspekta roditelja, a i sa gledišta samog deteta koje polazi u vrtić? Da uzmemo za primer dete koje ima godinu i po dana i kreće u stariju jaslenu grupu. Ono je suviše malo da bi shvatilo da treba da krene u vrtić i šta to tačno znači. Odjednom, mama i tata, ili jedno od njih ga dovode u novu sredinu i ono upoznaje neke nepoznate osobe. Tu su i deca koju ne poznaje. Ova novina je sasvim prihvatljiva, ali ima tu još jedan ključan momenat. Mama će ga prvog dana u vrtiću ostaviti na kratko. Počinje se sa intervalima od 15 minuta. Dete ne razume da će mama, tj. roditelji doći po njega vrlo brzo. Koliko god da je naviklo da viđa nova lica i da se možda ponekad odvaja od roditelja kada ga neko čuva, sve ove novine mogu mu biti strašne. Većina dece preplače tih prvih 15 minuta u vrtiću. To nije sve. Ona nastavljaju danima da plaču, dok se naviknu. Tako to ide sa adaptacijom. Na sve to treba dodati da kada je grupa velika, onda je tu i gungula i buka. To dodatno uznemirava dete i stvara mu stres. Sve će to proći i ono će vremenom prihvatiti vrtić i zavoleti da ide tamo, ali do tada, sigurno je adaptacija teža i kompleksnija kada se odvija u velikoj grupi, nego u manjoj.
Foto: Pixabay
Kada dete pođe u vrtić i kada ga svakodnevno dočekuje gomila mališana u pretrpanoj grupi, onda se i nervoza među decom lakše prenosi. S tim u vezi treba dodati da se dešava da je u isto vreme više dece na adaptaciji. To stvara veoma mučnu atmosferu. Više njih istovremeno plače, vaspitačice ne znaju gde će pre, a i deca koja su se već adaptirala dobijaju inspiraciju da se i ona rastuže gledajući svoje nove drugare. Solidarišu se sa njima i pružaju im punu podršku.
Nasuprot tome, u privatnim vrtićima gde je u najmlađim grupama do osmoro dece, a sa njima dve do tri vaspitačice, priča je sasvim drugačija. Prostor je veći jer nije prepunjen. Vaspitačice su potpuno posvećene detetu koje je na adaptaciji. Ima ih dovoljno da se rasporede tako da jedna svoju kompletnu pažnju usmeri ka novom detetu u grupi, uteši ga i umiri. Druge dece nema mnogo, još ne dolaze sva u isto vreme. Neko je možda i odsutan, tako da se dete u novoj sredini ne nalazi u nekoj gužvi i masi, već je tu, okruženo sa par vršnjaka.
Fleksibilnost što se tiče vremena zakazanog za prvi dolazak u vrtić je mnogo veća u privatnim vrtićima nego u državnim. U dogovoru sa vaspitačima bira se najbolje vreme. Da li je to pre ili posle doručka, ili možda malo kasnije, prosudićete najbolje posle razgovora sa njima. Sve se uzima u obzir kako bi se pažljivo isplanirao dolazak na adaptaciju.
Kada je reč o fleksibilnosti u vremenu, na to treba dodati da postoji i fleksibilnost što se tiče toga da li je dozvoljeno prisustvo roditelja tokom adaptacije. U nekim privatnim vrtićima postoji mogućnost da jedan roditelj, obično mama, bude delimično prisutan tokom prvih dana adaptacije. Tako se dete prvo upoznaje sa novim prostorom i novim licima, ali sve to uz svoju mamu, tako da tu trauma nema. Tek, kasnije, kada ono prihvati ove novine ide se ka sledećem koraku, a to je da mama ode na kratko. Na ovaj način dete se postepeno navikava na vrtić i lakše ga prihvata. U državnim vrtićima je drugačije jer nema adaptacije sa roditeljima.
Sve mame i tate treba da znaju da adaptacija koliko god da deluje strašno, ipak to nije i da detetu ne ostaju nikakve trajne posledice od stresa koje je pretrpelo prvih dana. Pored toga, moramo zaključiti da po svim pokazateljima adaptacija teče glatkije u privatnim vrtićima nego u drugim predškolskim ustanova koje nisu u privatnom vlasništvu.
Pročitajte još:
- Priprema roditelja za prve dane u privatnom vrtiću
M. K.
Rad privatnih vrtića je već godinama transparentan. Opšte je poznato da svi oni kao jednu od prednosti koje pružaju ističu da se nastavno-obrazovni rad sprovodi u malim grupama. Svi privatni vrtici drže se pravila koja propisuju optimalan broj dece za određeni uzrast. Nije dobro ni kada u grupi ima veoma mali broj dece. To može biti kontraproduktivno. Jedan od ciljeva vrtića je da se dete od najranijeg uzrasta socijalizuje. Ako u grupi ima upisan optimalan broj mališana onda se i socijalizacija sprovodi kako treba. Aktivnosti koje se svakodnevno sprovode u vrtiću, bilo da su nastavne ili slobodne, uvek je lakše organizovati za više nego za manje dečaka i devojčica istovremeno. Ali, svi znamo da i previše nije dobro. Ako dece ima previše u grupi, kao što je to gotovo po pravilu slučaj sa državnim vrtićima, onda je veoma teško obavljati aktivnosti, sprovoditi disciplinu, a kamoli negovati individualni pristup po kome su poznate privatne predškolske ustanove. Inače, idealan broj nije isti za sve uzraste. On se kreće od 8 dece za mlađe grupe, do 12 za srednje, starije i predškolske grupe. Zašto su ovi brojevi važni? Pre svega, oni omogućavaju da se među decom stvara osećaj pripadnosti grupi. Neguju se i timski i takmičarski duh. Pomoć drugima, altruizam, empatija, sve su ovo kvaliteti koji se uče i usvajaju. Vrednovanje sebe i izgradnja sopstvene ličnosti sa integritetom sprovodi se u okviru celine koja se zove grupa vršnjaka. Deca uče od vaspitača, a li i jedna od drugih. Izazov im je da savladaju nešto novo što njihov vršnjak već zna. Podstiču jedni druge na napredak. Ako su drug ili drugarica naučili da vežu pertle ili samostalno da se hrane uz pomoć escajga, to je onda veliki vetar u leđa svoj onoj deci koja još nisu savladala ove veštine. Dodatno su motivisana da i ona to postignu i da njihovo umeće bude priznato od strane drugih vršnjaka. Što se tiče samog polaska u vrtić ili jaslice, kako se veličina grupe odražava na to i da li se osete posledice ako je grupa prevelika? Naime, razlika je uočljiva. Ona se najbolje može uvideti i opisati na primeru mlađih i jaslenih grupa u vrtićima koji nisu privatni i koji broje veće grupe. Ove grupe mogu biti i po 3 puta veće nego grupe dece istog uzrasta u najboljim privatnim vrtićima. Kako onda adaptacija izgleda iz aspekta roditelja, a i sa gledišta samog deteta koje polazi u vrtić? Da uzmemo za primer dete koje ima godinu i po dana i kreće u stariju jaslenu grupu. Ono je suviše malo da bi shvatilo da treba da krene u vrtić i šta to tačno znači. Odjednom, mama i tata, ili jedno od njih ga dovode u novu sredinu i ono upoznaje neke nepoznate osobe. Tu su i deca koju ne poznaje. Ova novina je sasvim prihvatljiva, ali ima tu još jedan ključan momenat. Mama će ga prvog dana u vrtiću ostaviti na kratko. Počinje se sa intervalima od 15 minuta. Dete ne razume da će mama, tj. roditelji doći po njega vrlo brzo. Koliko god da je naviklo da viđa nova lica i da se možda ponekad odvaja od roditelja kada ga neko čuva, sve ove novine mogu mu biti strašne. Većina dece preplače tih prvih 15 minuta u vrtiću. To nije sve. Ona nastavljaju danima da plaču, dok se naviknu. Tako to ide sa adaptacijom. Na sve to treba dodati da kada je grupa velika, onda je tu i gungula i buka. To dodatno uznemirava dete i stvara mu stres. Sve će to proći i ono će vremenom prihvatiti vrtić i zavoleti da ide tamo, ali do tada, sigurno je adaptacija teža i kompleksnija kada se odvija u velikoj grupi, nego u manjoj.
Kada dete pođe u vrtić i kada ga svakodnevno dočekuje gomila mališana u pretrpanoj grupi, onda se i nervoza među decom lakše prenosi. S tim u vezi treba dodati da se dešava da je u isto vreme više dece na adaptaciji. To stvara veoma mučnu atmosferu. Više njih istovremeno plače, vaspitačice ne znaju gde će pre, a i deca koja su se već adaptirala dobijaju inspiraciju da se i ona rastuže gledajući svoje nove drugare. Solidarišu se sa njima i pružaju im punu podršku.
Nasuprot tome, u privatnim vrtićima gde je u najmlađim grupama do osmoro dece, a sa njima dve do tri vaspitačice, priča je sasvim drugačija. Prostor je veći jer nije prepunjen. Vaspitačice su potpuno posvećene detetu koje je na adaptaciji. Ima ih dovoljno da se rasporede tako da jedna svoju kompletnu pažnju usmeri ka novom detetu u grupi, uteši ga i umiri. Druge dece nema mnogo, još ne dolaze sva u isto vreme. Neko je možda i odsutan, tako da se dete u novoj sredini ne nalazi u nekoj gužvi i masi, već je tu, okruženo sa par vršnjaka.
Fleksibilnost što se tiče vremena zakazanog za prvi dolazak u vrtić je mnogo veća u privatnim vrtićima nego u državnim. U dogovoru sa vaspitačima bira se najbolje vreme. Da li je to pre ili posle doručka, ili možda malo kasnije, prosudićete najbolje posle razgovora sa njima. Sve se uzima u obzir kako bi se pažljivo isplanirao dolazak na adaptaciju.
Kada je reč o fleksibilnosti u vremenu, na to treba dodati da postoji i fleksibilnost što se tiče toga da li je dozvoljeno prisustvo roditelja tokom adaptacije. U nekim privatnim vrtićima postoji mogućnost da jedan roditelj, obično mama, bude delimično prisutan tokom prvih dana adaptacije. Tako se dete prvo upoznaje sa novim prostorom i novim licima, ali sve to uz svoju mamu, tako da tu trauma nema. Tek, kasnije, kada ono prihvati ove novine ide se ka sledećem koraku, a to je da mama ode na kratko. Na ovaj način dete se postepeno navikava na vrtić i lakše ga prihvata. U državnim vrtićima je drugačije jer nema adaptacije sa roditeljima.
Sve mame i tate treba da znaju da adaptacija koliko god da deluje strašno, ipak to nije i da detetu ne ostaju nikakve trajne posledice od stresa koje je pretrpelo prvih dana. Pored toga, moramo zaključiti da po svim pokazateljima adaptacija teče glatkije u privatnim vrtićima nego u drugim predškolskim ustanova koje nisu u privatnom vlasništvu.
Pročitajte još:
- Priprema roditelja za prve dane u privatnom vrtiću
M. K.
