Mirandre

Svako ko se susreo sa životnom situacijom u kojoj treba da odlučuje – starački dom da ili ne, uvideo je brzo da to nije jedina dilema koja se neminovno postavlja. Kada treba napraviti neke izbore i doneti važne životne odluke, onda je analiza, kao i pronalaženje odgovora na pitanja najlakši put.

Značenje samog pojma se umnogome promenilo od kada su otvoreni mnogi privatni staracki domovi u vidu socijalnih ustanova, kojima je u opisu delatnosti smeštaj i zbrinjavanje odraslih, starih i zanemoćalih osoba. To zvuči malo birokratski i rogobatno, ali najustaljeniji naziv je starački domovi, koji se ponekad zamenim polueufemizomom domovi za stare. Bilo kako bilo, skoro svako ima neko mišljenje o njima i unapred izgrađen stav. Nekad se on temelji na činjenicama, a nekad na predrasudama. Ovo drugo obično prati one koji sa staračkim domovima nikada nisu imali direktnih tačaka. Mišljenja o njima formiraju se na osnovu vaspitanja i uticaja sredine. Patrijarhalno, ruralno vaspitanje i način života podrazumevali su nekad život u zajednici. Uobičajeno je bilo da u domaćinstvu, tj. u zajedničkoj kući stanuje više generacija. Kako se nekada brakovi sklapali dosta rano, a samim tim i rađala deca već oko dvadesete godine u proseku, nije retkost bila da po četiri generacije bivstvuju pod istim krovom. Mlađi su se brinuli o starijima kad za to dođe vreme. Ako govorimo o prošlosti, onda je neminovno da medicina nije bila na današnjem nivou. Lekova za mnoge bolesti nije bilo toliko koliko ih danas ima. Dijagnostika nije bila ni blizu današnjoj. Bolesti koje se obično javljaju u starosti pripisivane su godinama i prirodnom životnom ciklusu. Donekle je i danas tako, ali u mnogo manjoj meri. To što je neko napunio osamdeset godina, ne znači da mu je došao karaj ako je odjednom popustio sa zdravljem. Uz adekvatno lečenje i korišćenje svega što moderna medicina nudi, ovakvim osobama itekako se može produžiti život. Povrh svega, može se poboljšati kvalitet života. Najvažnije je pristupati starijim osobama koje imaju zdravstvene tegobe, pre svega kao pacijentima, a tek onda kao nekome ko je u godinama.

Foto: Pixabay

Jasno je da su razlike evidentne. Vidimo nekog ko je sa devedeset godina vitalan, bistar, kreće se i u snazi je. Dok, s druge strane imamo i osobe koje ne dožive to doba i mnogo ranije pokazuju znake starosti. Godine su važne, ali one nisu presudne da se neko osudi na uskraćivanje medicinskog nadzora i nege. Porodica je ta koja u jednom trenutku mora d preuzme primat. Koliko god da je starija osoba bila nemarna prema redovnim kontrolama kod svog lekara, dolazi momenat kada mlađi treba da vode računa o njoj i da obezbede uslove u kojima će se ona lečiti adekvatno. Šta to znači? To znači da treba da ode na sve lekarske preglede koje lekar opšte prakse ustanovi da su neophodni. Potom, mora da se redovno pridržava propisane terapije, kao i da se vlada u skladu sa preporukama doktora. Pored toga, neka oboljenja, naročito neurološka, dovode do toga da osoba nije u potpunosti u stanju da sve samostalno obavlja. Čak iako to povremeno jeste slučaj, nastupaju momenti nesigurnosti, nestabilnosti i gubitka snage, koji mogu da imaju veoma loše posledice ako osoba tada, na primer, padne i povredi se. Neke od tih povreda mogu imati trajne posledice. Najviše ispašta sama starija osoba kojoj se ovo desilo, a mlađima koji o njoj brinu situacija je još otežanija. Kako se to uklapa u priču života u zajednici sa starima, koji je mahom napušten i sve manje se praktikuje, čak i u seoskim sredinama. Naime, u ovakvim sredinama nije u dovoljno velikoj meri razvijena svest o važnosti pravovremenog lečenja. Kada neko neke tegobe pripisuje godinama, a da pri tom nije ni otišao kod lekara, takvo ponašanje može dovesti do posledica koje su ireverzibilne. Neke promene mog nastati usled disfunkcije organa ili sistema organa. Neke su uzrokovane nedostatkom vitamina ili minerala. Moguće je da treba ubaciti neki dodatak ishrani ili je u potpunosti izmeniti i prilagoditi svo stanju.

Pravilan briga o starijim osobama pre sveg podrazumeva i adekvatnu medicinsku negu. Osim uzimanje lekova i terapije, tu je i stalna briga o higijeni. Kod starijih osoba koje imaju neurološke i reumatološke probleme. Te se stoga teže kreću, to je poneka izazov. Treba odvojiti dosta vremena i energije. Nije samo u pitanju održavanje lične higijene, već i održavanje higijene prostora u kome borave i žive. Kada se to sabere sa brigom o pravilnoj ishrani i kompletnom negom, kao i briga o društvenom životu starije osobe – sve ovo u zbiru predstavlja posao sa punim radnim vremenom. Čak i više od toga, jer je reč o poslu koji traje 24 časa. Dok starija osoba spava, neko mora da pazi na nju ako treba tokom noći da ustane i ide u toalet. Tako da to je rad po smenama, a ne puno radno vreme.

Ko može ovoliko vremena samostalno da izdvoji kako bi se brinuo o baki, deki, mami ili tati? Već pomenuti scenario u kom je proširena porodica u zajednici podrazumeva da tu ima više mlađih osoba koje se smenjuju. Uglavnom su to snaje, ćerke, sinovi, unuci…Ako govorimo o poljoprivrednom domaćinstvu gde je tradicionalna podela poslova takva da je uglavnom ženski svet vezan za kuću i da brine o domaćinstvu i deci, na taj spisak zaduženja može se dodati i negovanje starije osobe.

Život u mnogim selima današnjice, a pogotovo u gradovima nije ni malo nalik ovome. Svako ima svoj posao, radno vreme, mesto. Pored toga ima svoju porodicu, stan ili kuću. Čak i da se živi u zajednici, nisu dovoljni ukućani, već je neophodno angažovati neku osobu sa strane. Negovateljica dolazi u zakazano vreme da pomogne oko kupanja. Ako treba angažuje se i medicinska sestra koja će davati terapiju, na primer injekcije.

Ali, kako to sve izvesti u gradu, gde starije osobe često žive same? Čak i da su u zajednici sa mlađima, oni su odsutni tokom dana. Svako ima svoje poslovne i školske obaveze. A šta ćemo sa tim da se nekad ide na neko putovanje, letovanje, zimovanje i slično? Kako onda zbrinuti baku ili deku? Treba angažovati nekog, ili više osoba koje će stalno biti tu. Ostaje i stalna briga koju porodica sa sobom nosi. Nije poenta da životi mladih trpe zarad toga da bi se pošto poto izbegao starački dom. Deca i unuci žele da njihovi stariji budu bezbedni i da imaju što bolji kvalitet života. Ali, ne bi bilo fer prema njima da podnose neke ogromne žrtve, ili da brinu o starijima tako što će svoju decu da zanemare. Na mladima svet ostaje. Bez obzira što su stariji o njima brinuli dok su bili deca, to ne znači da mladi treba da se odreknu svojih života i porodica, a pogotovo posvećenosti svojoj deci, kako bi negovali mamu, tatu, baku ili deku. Demencija, koja je čest pratilac starosti, nosi sa sobom noge zamke. Osobe imaju promene raspoloženja, mogu biti potpuno dezorijentisane u prostoru i vremenu. Umeju da odlutaju negde i izgube se. Kako o tome misliti ako hoćete sa porodicom da odete negde samo na vikend. Pa vi na to imate potpuno pravo. Vaši roditelju su živeli u neko drugo doba. Imali su i oni teške i burne periode, ali su i uživali u životu. Išli su na putovanja. Čak i da nije tako. Niko ne treba da bude bilo čija žrtva. Pojam žrtvovanja je nešto o čemu treba pričati. O tome se ne govori dovoljno u školama. Tradicionalno vaspitanje ga donekle opravdava. Ovo je jedno od pogrešnih uverenja koje neki od nas nose sa sobom. To bi trebalo promeniti. Iskoreniti ga.

Starački domovi, naročito privatni, nude udoban smeštaj starijim osobama. One su tu zbrinute u svakom smislu. Medicinski su pokrivene, imaju zdrave i redovne obroke, druže se, izlaze napolje, šetaju se ili ih neko gura u kolicima ako su nepokretne. Bezbedni su stalno, što je najvažnije. Boravak u domu ne znači da porodica ne može da dođe i da ih izvede negde. Tu niko nije ničija žrtva. Sve ide svojim putem. Bilo ko tvrdi suprotno je licemer, nije se našao u toj situaciji da mora da bira, a pri tom uvek treba imati na umu da mnogi domovi za stare zaista imaju odlične uslove.

Pročitajte još:

Jeftini i skupi starački domovi

M. K.