Mirandre

Kako se bira starački dom? Znamo da to nije jednostavno, kao ni donošenje odluke da neko ide u dom. Svemu tome prethodi istorija koja nije kod svakog ista, ali kada dođe do toga da je preseljenje u dom definitivno, onda treba videti šta se dešava ako neko gleda cenu kao jedini kriterijum pri izboru.

Da ne bude zabune, kada kažemo cena, prevashodno mislimo na to da neko traži isključivo jeftin starački dom, mada ne mora da znači. Ima i onih koji se rukovode cenom u potrazi za najboljim domom za stare, misleći da je onaj koji je najskuplji, ujedno i najbolji. Bilo kako bilo, poznato je da staracki domovi nude svoje usluge po raznim cenama, a razlike potiču od više faktora. Ima domova za stare koji nastoje da ponude što nižu cenu u nadi da će tako privući još više novih stanovnika, tj. korisnika i da će na taj način da popune smeštajni kapacitet. U praksi se pokazalo da su mahom u pravu, i da se jeftiniji domovi brže popune od skupljih. Premda to nije pravilo koje treba do određuje način formiranja cena. Naime, ponuda je velika, ali i potražnja. Tako da nije nužno snižavati cenu, pogotovo ako ona sa sobom nosi snižen kvalitet usluge ili smeštaja. Smanjenje cene ili težnja da se osnuje starački dom koji će imati u ponudi veoma pristupačnu cenu, ne sme da se temelji na tome da kvalitet i kompletan utisak ne budu dovoljno dobri. Ukoliko neko hoće da pokrene starački dom koji čija će cena biti niska na mesečnom nivou, ne bi trebalo da polazi od toga da bira jeftiniji prostor koji nije dovoljno kvalitetan ili nije podložan adaptaciji kako bi se u njega smestile sve prostorije koje jedan dom za stare treba da ima.

Foto: Pixabay

Ima slučajeva da su domovi za stare napravljeni u kućama koje imaju veoma mala i skromna dvorišta. Ovakve kuće locirane su u nekim krajevima grada koji nisu toliko atraktivni i uređeni, te je samim tim cena najama kuće koju vlasnici doma plaćaju niža. To umanjuje troškove, tako da se i cena usluga može smanjiti. Ali, to nije dobra praksa. Svaki starački dom mora da ima određenu strukturu u kojoj su ispoštovana neka stroga pravila. To podrazumeva da dom za stare mora da ima zelenu površinu. Međutim, ona treba da bude lepa, prostrana i lepo uređena, a ne da postoji samo na papiru. Treba zapamtiti da je starački dom mesto gde se stari preseljavaju i nastavljaju svoj život. Sve što dom ima predstavlja sve što oni gledaju većinu vremena. Ako ne postoji lepo dvorište i dašak prirode u njemu, onda su to, na neki način nehumani uslovi života. Starije osobe koje žive u domovima retko izlaze van njih. To se dešava samo kada im porodica dođe u posetu i kada na njihov zahtev povede stariju osobu negde van doma u šetnju ili na izlet. Neki stanovnici doma retko imaju ovakvo iskustvo jer im deca nisu blizu. Ima onih koji nikad ne idu van doma jer ime je zdravlje poprilično narušeno i kretanje izuzetno otežano. Njima je važno kakvo je dvorište, da li je prostrano, da li ima zelenila i da li ima mesta gde da se sedne i uživa u svežem vazduhu i prirodi. Ako je dvorište malo, natkriveno, tako da se jedva nebo vidi, to su svakako nepovoljni uslovi. Takve domove treba zaobići, bez obzira na cenu.

Svima onima kojima je motiv ušteda zato što nemaju veći budžet namenjen plaćanju usluga doma, treba da bude na umu da kvalitet ne sme da bude narušen. Bolje je da izaberu neki starački dom koji je lokacijski udaljeniji, a pri tom kvalitetan jer na taj način mogu da uštede novac, a da starija osoba dobije boravak u ustanovi koja je kvalitetna po svemu. To su, na primer domovi za stare u selima. Među njima ima onih koji su povoljniji u odnosu na gradske. Po pravilu su prostraniji od domova u gradu i sve prostorije u njima su veće i prostranije. Ako je starija osoba poreklom iz sličnog kraja, ovakav dom za stare podsetiće je na detinjstvo, odrastanje i mladost i pobudiće lepe uspomene i sećanja. Svakako će boravak na ovakvom mestu biti neuporedivo prijatniji i lepši u odnosu na neki lošiji dom u gradskom jezgru. Alternativa seoskim domovima su oni u prigradskim naseljima i na obodima grada koji takođe mogu imati povoljnije cene.

Neko ima malu penziju, a ni deca finansijski nisu u stanju da plaćaju skuplji dom za stare. Takve osobe traže jeftiniji, a kvalitetan smeštaj. Na ceni se može uštedeti i tako što se bira višekrevetna soba u nekom od najboljih domova za stare. Može da se desi da kapacitet nije skroz popunjen, te da je trokrevetna soba, koja je najjeftinija, ustvari dvokrevetna jer je trenutno koriste samo dve osobe. Starijim osobama prija društvo, tako da većini ne smeta da dele sobu sa nekim. Ima i onih koje to podseti na mladost i studentske ili đačke dane kada su imali cimere i cimerke. Ako, ipak neko insistira da bude sam u sobi, onda je rešenje neki dom za stare koji ima niže cene zbog udaljenije lokacije. Ustvari, biranje doma koji je negde dalje, okružen prirodom uglavnom se ispostavi kao odličan izbor i prava odluka.

Ima i onih koji mogu da plate skuplji dom i koji se cenom rukovode u suprotnom smislu, tj. traže samo najskuplje. Najskuplje nije nužno i nejbolje. Može da bude, ali ne mora. Treba poštovati odluku i izbor same starije osobe. Ako ona preferira da bude negde u prirodi, gde je veća tišina, prostranije dvorište, više zelenila i čistije nebo jer nema smoga, onda neka tako i bude. Nešto što fascinira mlade, ne mora da oduševi i stare. Onaj kome novac nije prepreka treba da uzme više drugih faktora u obzir pri izboru, a ne samo da gleda šta je skuplje po inerciji misleći da je to i bolje.

Pročitajte još:

Veća sloboda u staračkom domu

M. K.