Mirandre

Odluka da se ide u starački dom je mnogima komplikovana. Kada se dođe u staračko doba, porodica trpe mnoge izazove. Kako znati da li je došlo vreme kada je najbezbolnije rešenje preseljenje starije osobe u jedan od mnogobrojnih staračkih domova?

Kada osoba zađe u neke godine počinju da se primećuju posledice načina života i onoga što genetika nosi. Starost nije sama po sebi problem, već to što uz nju povremeno, da ne kažemo često, ide i bolest. Nekad je situacija takva da je baki ili deki potrebna stalna pomoć. Ustanova koja to pruža je staracki dom ujedno nudeći zdravstvenu negu i zbrinjavanje starijih osoba. U staračkom domu ima i onih koji nisu toliko stari, ali nisu u stanju zbog bolesti da samostalno žive i obavljaju svakodnevne radnje. Razni su uzroci zašto osoba ide u starački dom. Neke mlađe osobe to apriori odbijaju misleći da je sve crno ili belo, delije im suviše surovo da svog oca ili majku smeštaju u socijalnu ustanovu kakva je starački dom. Kada gledaju sa strane u stanju su nekog i da osude zbog ovakve odluke. Tek kada se sami nađu u toj situaciji uviđaju koliko je situacija kompleksna. Ništa nije tako prosto i jednostavno. Ili možda jeste. Stavove kakve su nekada imali prema domovima za stare u potpunosti menjaju. Postaju svesni toga da su stavljeni u poziciju da postanu žrtve brige o svom roditelju. Ali, još je verovatnije da su u situaciji u kojoj nemaju drugog izbora. Briga o ostarelom i bolesnom roditelju ili drugom članu porodice postaje toliko zahtevna i intenzivna da je nemoguće da joj se neko od mlađih ukućana posveti jer to bi značilo da bi morao potpuno da se odrekne svog života. To je nemoguće, ne zato što neko to hoće ili neće već zato što to nosi mnogo veće posledice. Na primer, da bi se sin ili ćerka brinuli o svom ostarelom i bolesnom ocu ili majci koji su u takvom stadijumu da ne mogu ni da žive sami, niti da se staraju o sebi, to znači da im treba posvetiti punu pažnju. Nekad ova situacija nastupi naglo, na primer ako se starija osoba šlogira i ako odjednom postane nepokretna. Ona mora da se kupa, hrani, presvlači i uvek neko mora da bude uz nju da joj prinese i donese. Deca rade, a unuci idu u škole i na fakultete, ili ako su odrasli i oni sami rade. Možda ta starija osoba ni ne živi sa svojim mlađim članovima porodice, što je u mnogim slučajevima tako. Rešenje da se ona preseli kod mlađih često nije izvodljivo. Neko nema prostor, a neko bi umnogome narušio svoju životnu postavku time što bi u stan uselio baku ili deku. Svega tu ima i niko i ništa nije surovo. Svi ljudi su različiti. Neko je naporan i veoma zahtevan nevezano od starosti i bolesti. Većina mlađih ljudi bira i na sve načine traži rešenje da neživi sa svojim roditeljima, taštama, svekrvama itd. zbog mira u kući. Jasno je. Nekima su roditelji pomagali dok su bili u snazi, tkao što su čuvali unuke. Ali, to ne znači da sad treba sve žrtvovati zarad njih. Oni su čuvali unuke i zbog sebe, a ne samo da bi pomagali svojoj deci. Nekada su bili okrenuti više ka svojim unucima osećajući prema njima bezuslovnu ljubav nego prema svojoj sopstvenoj deci.

Foto: Pixabay

Jesu oni othranili svoju decu i dali im sve. To ne znači da se kolo okreće i da deca treba da bace svoje živote i živote svoje dece pod tepih kako bi negovali svoje starije. Da bude još jasnije, za negu starije osobe koja sama živi trebalo bi angažovati više pomoćnika. I to nije dovoljno. Neko treba da sprema, kuva, pere, pegla, neko treba da presvlači i kupa stariju osobu, neko da je zabavlja i pravi joj društvo, a neko da uz nju bude tokom noći, kako ne bi bila sama ako postane dezorijentisana ili treba da ustane do toaleta ili joj treba prineti vode. Ako bi se time bavila deca, mogla bi da ju otkaze na svojim poslovima i da zanemare svoje porodice i decu kako bi se brinula o roditeljima. Koliko bi ovo trajalo, neizvesno je. Neko ko ima neurološke probleme, pati od demencije a s druge strane otežano se kreće ili je nepokretan, može tako više godina da poživi. Nije re ni o kakvim terminalnim bolesnicima kojima su meseci i dani odbrojani. Reč je o starosti i bolestima koje postepeno vode do prirodnog gašenja životnih funkcija. Dakle, da se vratimo na to da smo rekli da sin ili ćerka treba da daju otkaz ili zanemare svoj posao ako su sami svoje gazde. To znači da treba da zanemare i svoje porodicu i svoju decu. Ako su deca još mala i mlada, da li ima uopšte rezona dalje objašnjavati. Ako nisu, ili ako nemaju svoju decu, a zabatalili su svoje poslove, od čega će da žive i plaćaju račune u svojim kućama. Ako negde žele da odu, ne mogu. Da li su ti njihovi roditelji imali nešto od života. Najverovatnije da jesu. Žrtvovanje kao pojam veoma je loše i svugde treba da ima negativnu konotaciju. Izjava da se roditelj žrtvuje za svoje dete licemerna je i pogrešna u većini slučajeva. Roditelju decu rađaju zato što žele, a svesni su da je njihova uloga da ih izvedu na put da postanu ispravni ljudi. Sve što rade za njih nije žrtva nego život. Ko misli da je to žrtvovanje, taj ni ne treba da rađa decu već da živi život onako kako misli da treba, a da se ništa u njemu ne zove žrtvovanje.

Što se roditelja tiče, tih istih ostarelih o kojima treba brinuti. Ako smo došli do toga da treba zaposliti dve ili tri osobe koje će brinuti o starijoj osobi, a da pri tom sve to treba koordinisati, kontrolisati, nabavljati hranu i lekove, pa šta je starački dom drugo nego sve to samo dobro razrađeno, organizovano, čisto i bezbedno. Većina privatnih staračkih domova izgleda lepše i bolje je opremljena nego kuće i stanovi u kojima su te starije osobe živele. Kada zapadnu u demenciju gde ne prepoznaju više ni svoju dece, a trenuci lucidnosti sve su ređi, onda nema ni svrhe to da su u svojoj kući, ako to nekog brine. Tada je definitivno došlo vreme za starački dom. Ono je bilo tu i ranije, ali najvažnije je uskladiti se sa sopstvenom odlukom i u potpunosti je prihvatiti. Neko pre, neko kasnije. Neko neće morati nikad.

Pročitajte još:

Kako najlakše odabrati starački dom

M. K.