Registruj se
Prijavi se
Kako je deliti sobu u staračkom domu
2020-11-12 20:15:33
Starački domovi imaju razne vrste soba. Nisu sve sobe osmišljene tako da su za jednu osobu, već postoje i one koje se dele. Ovakve sobe mogu biti dvokrevetne i trokrevetne. Koje su njihove prednosti i mane?
Već je bilo reči o tome kako treba birati staracki dom za osobe koje isu naročito društvene, ali nisu svi takvi. Smeštaj u staračkom domu traže i osobe koje vole da budu okružene drugim ljudima. Sto ljudi, sto ćudi. Svako ima nešto svoje specifično, ali jasno je da postoje i razlike koje su potpune suprotnosti. Tako je nešto što nekom predstavlja uživanje, drugoj osobi gnjavaža. S godinama se ljudi menjaju ali neke osobenosti ih prate tokom čitavog života. Nekom ko voli da bude sam sa sobom i svojim mislima, gotovo je nepojmljivo kako je moguće da se neko drugi oseća loše kad nije u društvu. Čak ne mora ni da se vodi neki razgovor, samo dok osoba nije sama. Potreba za druženjem potpuno je prirodna. Osobama koje su ovakve po prirodi ne smeta da dele sobu u staračkom domu. Nikad se ne osećaju usamljeno i osećaju se sigurnije kada je tu uvek neko pored njih. Društvo treba pažljivo birati. Treba spojiti osobe tako da one prijaju jedna drugoj, a ne da smetaju. Nečije navike mogu biti naporne. Neko previše priča, a neko hrče dok spava. Kako sve to uskladiti, da na kraju svako ima svoj mir koji zaslužuje? Pažljivim izborom i spajanjem sličnih osoba.
Foto: Pixabay
Kada se pomenu dvokrevetne i trokrevetne sobe u staračkim domovima, većina od njih u početku zazire. Neki se za njih odlučuju kad shvate da jedino to mogu da priušte. Mnogi insistiraju da soba ipak bude jednokrevetna. Mane višekrevetnih soba su što u neki domovima za stare one nisu dovoljno prostrane, ili bolje rečeno, nema mesta za garderobere koji su dovoljnih dimenzija. Negde je radi uštede slobodnog prostora, postavljen zajednički orman. To nije praktično. Svako treba da ima svoj prostor za odlaganje stvari, i da ga organizuje po želji. Iako stariji ljudi u domovima nemaju puno garderobe sa sobom, ipak treba im omogućiti da sve žele da nose mogu da drže u svom sopstvenom ormaru, koji je dovoljno velik.
Navike kod osoba koje su u istoj sobi mogu biti različite. Tada se moraju praviti kompromisi. Na primer, neko voli uveče rano da legne, a neko voli da čita pred spavanje. Osobi koja želi da spava može da zasmeta tuđa lampa za čitanje. Isto tako, nekome prija da odspava popodne. Ako deli sobu, ne može baš da okači na vrata znak „ne uznemiravaj“, jer baš tada cimer ili cimerka mogu imati potrebu da izlaze ili ulaze u sobu, ili da idu u toalet. Bilo kakvo kretanje može remetiti san osobe koja spava. To je kao kad neko deli garsonjeru, u kojoj ne postoji posebna soba u koju bi se svako po želji mogao skloniti da odrema popodne. Ovakva postavka smeta i onom ko bi hteo da dremne i onom ko bi hteo da se šeta. Želje i potrebe su suprotstavljene u tom trenutku i nikome ne idu na ruku. Kompromis bi bio da ako neko spava, ova druga osoba a to vreme bude u dnevnom boravku sa ostalima, ili u šetnji napolju, a da odloži ulazak u sobu dok se cimer ne probudi. Kada je soba trokrevetna, situacija je još komplikovanija. Tada moraju da po stoje neka pravila.
Još jedna mana soba sa više kreveta je to što iako neko voli da bude u društvu, praktično, nema izbora, ako u nekom trenutku poželi da se osami. Nema veze da li mu je to ranije bila potreba ili nije. Ovakva želja može spontano da se javi ako osobi postane naporno da stalno pravi neke kompromise sa drugima s kojima deli sobu u staračkom domu.
Postoje ljudi kojima je teško da se suprotstave i da stavljaju primedbe drugima. Neprijatno im je kada treba nešto nekome da zamere jer se boje konflikta. Radije će ćutati i trpeti, pre nego što nešto kažu. To ide samo na njihovu štetu. U stanju su da trpe neke sitnice, ali i neke krupnije stvari koje im puno smetaju. Nervozu trpaju u sebe, što je veoma loše. Može da se desi da je dovoljno da stave neku primedbu i da bi se tako sve lako rešilo, ali one ipak nastavljaju da ćute. Kada bi bile same u sobi, ovakvih problema ne bi bilo. Imale bi svo vreme na raspolaganju da rade šta hoće i kako hoće.
U početku sve može izgledati lepo, ali kasnije i neke sitnice mogu da zasmetaju. Nečije higijenske navike ostaju neuočljive dogod ta osoba ne počne da dele s nekim sobu.
Međutim, nije sve tako crno ili belo. Niti je potreba za društvom jedina pozitivna strana višekrevetnih osoba. Naime, u staračkim domovima ima dosta ljudi koji su veoma bolesni. Teško se kreću ili su nepokretni. Demencija je do te mere uzela maha da sve češće ne prepoznaju osobe iz okruženja, pa ni članove porodice. Postaju anksiozni kada su dezorijentisani. Desi se da kada se probude ne znaju gde su i da mešaju san i javu. Javlja se strah, a nekad i panika. Imaju malo snage i većinu vremena provode u krevetu, budni ili dremajući. Za ovakve osobe nije loše da je tu još neko i da nisu same u tim trenucima. Sestre ih stalno obilaze, ali može da se desi da baš nisu tu u nekom od ovakvih trenutaka. Isto tako, ako dve ili tri osobe koje su veoma slabe i stalno spavaju, u istoj sobi, onda nema tu šta ko kome da smeta, jer one same su faktički polusvesne. Na žalost, ovakvih primera je dosta.
Prednost višekrevetne sobe je povoljnija cena. Zbrinjavanje stare zanemoćale osobe u domu za stare je važno, jer je to često jedino rešenje. Ako je deljenje sobe usov za bezbedan nastavak života, onda neka tako bude, kad drugačije više ne može.
Pročitajte još:
Privatnost i mir u staračkom domu
M. K.
Već je bilo reči o tome kako treba birati staracki dom za osobe koje isu naročito društvene, ali nisu svi takvi. Smeštaj u staračkom domu traže i osobe koje vole da budu okružene drugim ljudima. Sto ljudi, sto ćudi. Svako ima nešto svoje specifično, ali jasno je da postoje i razlike koje su potpune suprotnosti. Tako je nešto što nekom predstavlja uživanje, drugoj osobi gnjavaža. S godinama se ljudi menjaju ali neke osobenosti ih prate tokom čitavog života. Nekom ko voli da bude sam sa sobom i svojim mislima, gotovo je nepojmljivo kako je moguće da se neko drugi oseća loše kad nije u društvu. Čak ne mora ni da se vodi neki razgovor, samo dok osoba nije sama. Potreba za druženjem potpuno je prirodna. Osobama koje su ovakve po prirodi ne smeta da dele sobu u staračkom domu. Nikad se ne osećaju usamljeno i osećaju se sigurnije kada je tu uvek neko pored njih. Društvo treba pažljivo birati. Treba spojiti osobe tako da one prijaju jedna drugoj, a ne da smetaju. Nečije navike mogu biti naporne. Neko previše priča, a neko hrče dok spava. Kako sve to uskladiti, da na kraju svako ima svoj mir koji zaslužuje? Pažljivim izborom i spajanjem sličnih osoba.
Kada se pomenu dvokrevetne i trokrevetne sobe u staračkim domovima, većina od njih u početku zazire. Neki se za njih odlučuju kad shvate da jedino to mogu da priušte. Mnogi insistiraju da soba ipak bude jednokrevetna. Mane višekrevetnih soba su što u neki domovima za stare one nisu dovoljno prostrane, ili bolje rečeno, nema mesta za garderobere koji su dovoljnih dimenzija. Negde je radi uštede slobodnog prostora, postavljen zajednički orman. To nije praktično. Svako treba da ima svoj prostor za odlaganje stvari, i da ga organizuje po želji. Iako stariji ljudi u domovima nemaju puno garderobe sa sobom, ipak treba im omogućiti da sve žele da nose mogu da drže u svom sopstvenom ormaru, koji je dovoljno velik.
Navike kod osoba koje su u istoj sobi mogu biti različite. Tada se moraju praviti kompromisi. Na primer, neko voli uveče rano da legne, a neko voli da čita pred spavanje. Osobi koja želi da spava može da zasmeta tuđa lampa za čitanje. Isto tako, nekome prija da odspava popodne. Ako deli sobu, ne može baš da okači na vrata znak „ne uznemiravaj“, jer baš tada cimer ili cimerka mogu imati potrebu da izlaze ili ulaze u sobu, ili da idu u toalet. Bilo kakvo kretanje može remetiti san osobe koja spava. To je kao kad neko deli garsonjeru, u kojoj ne postoji posebna soba u koju bi se svako po želji mogao skloniti da odrema popodne. Ovakva postavka smeta i onom ko bi hteo da dremne i onom ko bi hteo da se šeta. Želje i potrebe su suprotstavljene u tom trenutku i nikome ne idu na ruku. Kompromis bi bio da ako neko spava, ova druga osoba a to vreme bude u dnevnom boravku sa ostalima, ili u šetnji napolju, a da odloži ulazak u sobu dok se cimer ne probudi. Kada je soba trokrevetna, situacija je još komplikovanija. Tada moraju da po stoje neka pravila.
Još jedna mana soba sa više kreveta je to što iako neko voli da bude u društvu, praktično, nema izbora, ako u nekom trenutku poželi da se osami. Nema veze da li mu je to ranije bila potreba ili nije. Ovakva želja može spontano da se javi ako osobi postane naporno da stalno pravi neke kompromise sa drugima s kojima deli sobu u staračkom domu.
Postoje ljudi kojima je teško da se suprotstave i da stavljaju primedbe drugima. Neprijatno im je kada treba nešto nekome da zamere jer se boje konflikta. Radije će ćutati i trpeti, pre nego što nešto kažu. To ide samo na njihovu štetu. U stanju su da trpe neke sitnice, ali i neke krupnije stvari koje im puno smetaju. Nervozu trpaju u sebe, što je veoma loše. Može da se desi da je dovoljno da stave neku primedbu i da bi se tako sve lako rešilo, ali one ipak nastavljaju da ćute. Kada bi bile same u sobi, ovakvih problema ne bi bilo. Imale bi svo vreme na raspolaganju da rade šta hoće i kako hoće.
U početku sve može izgledati lepo, ali kasnije i neke sitnice mogu da zasmetaju. Nečije higijenske navike ostaju neuočljive dogod ta osoba ne počne da dele s nekim sobu.
Međutim, nije sve tako crno ili belo. Niti je potreba za društvom jedina pozitivna strana višekrevetnih osoba. Naime, u staračkim domovima ima dosta ljudi koji su veoma bolesni. Teško se kreću ili su nepokretni. Demencija je do te mere uzela maha da sve češće ne prepoznaju osobe iz okruženja, pa ni članove porodice. Postaju anksiozni kada su dezorijentisani. Desi se da kada se probude ne znaju gde su i da mešaju san i javu. Javlja se strah, a nekad i panika. Imaju malo snage i većinu vremena provode u krevetu, budni ili dremajući. Za ovakve osobe nije loše da je tu još neko i da nisu same u tim trenucima. Sestre ih stalno obilaze, ali može da se desi da baš nisu tu u nekom od ovakvih trenutaka. Isto tako, ako dve ili tri osobe koje su veoma slabe i stalno spavaju, u istoj sobi, onda nema tu šta ko kome da smeta, jer one same su faktički polusvesne. Na žalost, ovakvih primera je dosta.
Prednost višekrevetne sobe je povoljnija cena. Zbrinjavanje stare zanemoćale osobe u domu za stare je važno, jer je to često jedino rešenje. Ako je deljenje sobe usov za bezbedan nastavak života, onda neka tako bude, kad drugačije više ne može.
Pročitajte još:
Privatnost i mir u staračkom domu
M. K.
