Mirandre

U susret najradosnijem pravoslavnom prazniku Božiću, pokušali smo da saznamo da li se i kako stari običaji čuvaju do danas i na koji način su predstavljeni mladim naraštajima. Šta deca znaju o božićnim običajima, da li ih o njima podučavaju privatni vrtici ili sve što o tome znaju dolazi iz kruga porodice.

Praznici su vreme namenjeno okupljanju porodice. Slave se u kućnoj atmosferi, a prate ih razni običaji. Iako se oni razlikuju od mesta do mesta, ipak postoje neki koji su svugde isti ili slični.



Foto: Pixabay

Poznavanje običaja koji su došli sa zapada nam je daleko pristupačnije jer ih gledamo u filmovima, TV serijama i o njima čitamo u knjigama i časopisima. Kod nas se oni ne vezuju za veru već su deo pop-kulture. Deda Mraz i novogodišnja jelka postali su neizostavni deo praznika. Šta je sa običajima koji su vezani za Božić i kako se oni prenose na nove generacije?

Božićni običaji u mnogim krajevi Srbije imaju u sebi ruralnu notu. Njihovo prilagođavanje modernom vremenu i urbanoj sredini podrazumeva da neki od njih moraju biti izmenjeni, a neki odbačeni iz praktičnih razloga. Međutim, ipak dobar deo običaja može da se očuva ali da se praktikuje na zajedničkim okupljanjima u crkvenoj porti umesto kod kuće. Kako većina gradskog stanovništva živi u stanovima i nema svoje dvorište u kome bi se mogao spaljivati badnjak, ovaj stari običaj može se obavljati u crkvenom dvorištu.

Zašto deca ne znaju dovoljno o starim običajima?

Ako stavimo fokus na veće gradove, svakako da tu deca ne poznaju dobro stare običaje koji se mnogo lakše održavaju u seoskim sredinama. Nije samo praktična strana i nemogućnost njihovog izvođenja zaslužna za to, već i činjenica da su to neradni dani kada je i u vrtićima prisutno mnogo manje dece nego obično. Unošenje badnjaka, trpeza i verovanja koja sve to prate nešto su što je rezervisano za dom i porodicu. Ono što je ponegde prisutno u kolektivima, jesu aranžmani koji sadrže grančice badnjaka sa uvezanom slamom – u vidu simboličnog obeležavanja praznika. Međutim, bez obzira što su neki običaji izostavljeni, deci bi trebalo više kroz zanimljive priče prikazati i dočarati atmosferu koja je do narodne tradicije. Verovanja i njihova značenja zanimljiva su sama po sebi. Takođe, postoje neki običaji koji bi se u donekle prilagođenom obliku mogli praktikovati i dan danas, među decom u vrtićima.

Darivanje je omiljeni deo praznika, tako da se ono može povezati sa Božićem. To nije ništa novo, samo je se kao povod uzima ovaj veliki praznik.

Zašto nekih božićnih običaja više nema?

Iako su veoma interesantni, neki običaji vremenom su se izgubili. Na svu sreću oni još postoje u seoskim sredinama. Veliki procenat stanovništva živi u gradovima i bavi se zanimanjima koja nisu vezana za ruralnu sredinu. Običaj da se na Tucindan (5. januar) peče meso koje će se jesti tokom Božića, kao i okretanje ražnja, pijukanje i bacanje zrna kukuruza i oraha kad se unosi badnjak u kuću, rasprostiranje slame – neki su od njih. Da krenemo od badnje večeri. To je poslednji dan božićnog posta koji traje šest nedelja. Čak i osobe koje se ne pridržavaju posta, ili ga praktikuju samo sedam dana pred Božić, mogle bi u ovom danu da poste. Post je pročišćavanje duha i tela. Deci u vrtićima priča o postu mogla bi biti predstavljena na njima razumljiv način. Umesto insistiranja na određenim namirnicama, treba staviti akcenat na misli koje su ispunjene dobrotom, iskrenošću i ljubavlju prema drugima. Badnji dan je dan koji prethodi rođenju Isusa Hrista, to je dan iščekivanja srećnog događaja i dan u kome se okuplja porodica. Glava porodice unosi badnjak. U gradu se badnjak kupuje na pijaci ili na ulici ispred marketa, a simbolično je ukrašen malim svežnjem slame i slikom Bogorodice i Isusa. Takođe, o njegovom spaljivanju u stanovima ili u predškolskim ustanovama nema govora iz bezbednosnih razloga. Zato se ovaj ritual obavlja u crkvenom dvorištu – porti. Decu treba povesti da prisustvuju ovom događaju, ali im treba objasniti zašto se to radi i kakvo verovanje predstavlja. Vatra razgrće tamu koju stvaraju pogrešna verovanja i loše misli. Badnji dan je dan u kome treba vratiti sve dugove. Unošenje slame u kuću je stari običaj. Ona simbolizuje slamu na kojoj je Isus rođen. Nekada se ona prostirala po domu i nije se čistila tri naredna dana, sve do završetka Božića. Iako bi deci bilo beskrajno zanimljivo da stan ili vrtić budu buni slame, to ne bi bilo praktično u današnje vreme. Zato bi u privatnom vrtiću mogla da se sprovede u delo zamisao da se u dvorištu napravi neki aranžman koji bi bio ukrašen u Božićnom ruhu. Tu bi mogla da se napravi nadstrešnica ispod koje bi se rasprostrla slama. U nekim zemljama ovaj običaj je veoma živ u vidu ukrašavanja trgova na ovaj način. Scena Hristovog rođenja predstavljena je uz pomoć figura i lutaka. Ovo se može videti u državama gde je stanovništvo mahom katoličke veroispovesti, ali ovaj običaj prisutan je i u Grčkoj. Ovakav slikovit način predstavljanja Hristovog rođenja deci razjašnjava tok priče i ona mogu lakše da je razumeju. Ako bi neko napravio zamerku da to nije u skladu sa tradicijom, dogovor bi mogao da glasi, da je neophodno očuvati tradiciju pomoću nekih izmena kako se ona vremenom ne bi u potpunosti izgubila.

Neke običaje deca poznaju, ali nisu svesna da su deo i pravoslavne hrišćanske tradicije, već ih znaju iz drugog konteksta. To je na primer korinđanje koje postoji i danas u Banatu, ili običaj u kom su deca vojtepaši. Ovi običaji veoma su slični onima koji se sprovode na zapadu kada je Noć veštica. Naime, deca se maskiraju i idu od vrata do vrata (posećuju komšije, rođake i prijatelje), pevaju božićne pesme (korinđaju) i domaćin ih počasti voćem ili slatkišima. Jedna varijante korinđarske pesme glasi: „Ja sam mali Pera, ujela me kera, za nogu, za ruku, daj mi gazda jabuku, vina, rakije, Božić ispred kapije!“ Vesela pesma koja širi radost i na Badnje veče najavljuje Božić.

Čak i u krajevima gde su očuvani običaji kao što si jahanje konja, mešenje česnice u koju se umeće dinar, paljenje badnjaka i njegovo polivanje vinom, korinđanje, kao i pojanje crkvenih pesama – treba insistirati na tome da se deci objasni šta svaki običaj simbolizuje i znači. Uglavnom su svi oni usmereni ka želji da naredna godina bude rodna i berićetna, kao i da svi članovi porodice budu zdravi. Motivi i molitve su vezane za poljoprivredu i stočarstvo, jer običaji potiču iz ruralne sredine, a to su zanimanja kojima se u prošlosti većina ljudi bavila. Ali bez obzira na to, simbolika blagostanja i ubiranja plodova svog rada može da se prenese i na moderan urbani život, te da se ona slavi kao takva kroz neznatno izmenjene stare običaje.

U čemu je značaj očuvanja starih običaja?

Težimo da našoj deci usadimo prave vrednosti. Porodica treba da bude stub i osnova društva. Praznici imaju tu moć da je objedine u pojedinim periodima tokom godine. Deci se pričaju priče o dobroti, iskrenosti, marljivosti, poštenju. Vera u dobru godinu ujedno je i podstrek da uvek budu optimistični i vedri. Još jedan od razloga je da se očuva tradicija i kulturni identitet. Upoznavanje života predaka, poštovanje svega što su oni radili i šta su stvorili, put je kojim treba ići kako bi se kod najmlađe generacije usadile prave vrednosti.

Pročitajte još:

- Novogodišnja priredba u vrtiću


M. K.