Mirandre

Starački dom da ili ne? Pitanje je koje muči mnoge porodice. Zašto ova odluka nekima teže pada u odnosu na druge i kako postupiti u najboljem interesu porodice?

Pre svega, treba razjasniti ko je taj ko donosi odluku. To je upravo starija osoba o kojoj je reč. Baka ili deka samostalno treba da daju pristanak i da izraze volju i želju da se presele u dom za stare. Inače, staracki domovi imaju mogućnosti i kapacitete da se zdravstveno staraju o starijim osobama koje boluju od raznih oboljenja. Neke bolesti su specifične za starost, tako je prilikom raspitivanja za dom, skoro uvek prisutna i zdravstvena anketa. Ona je važna jer na osnovu nje se osigurava dali je starački dom u stanju da primi osobu sa konkretnim dijagnozama. Ipak, treba da znate da su u domovima za stare spremni na sve i da nešto što mlađi članovi porodice po prvi put proživljavaju sa svojim starijima, oni su tamo već videli nebrojeno puta. Demencija, slaba pokretljivost, gubitak ravnoteže, visok krvni pritisak, samo se neke od tegoba koje stare muče. Svaki dom za stare može da obezbedi zdravstvenu negu ovakvim pacijentima. Međutim, ovde smo fokusirani na to kako doneti uopšte odluku da se osoba preseli u dom za stare, a ne na koji način da izabere dom nakon što je odluka već doneta.

Foto: Pixabay

Sa svakom odlukom se treba uskladiti. To znači da ne postoji prava ili pogrešna odluka. Isto tako, ovde ćemo Vam ukazati zašto je dobro da se starija osoba preseli u starački dom i koje su sve prepreke koje obično stoje na putu ovoj odluci.

Dakle, da još jednom ponovimo, sama starija osoba mora da se saglasi sa tima da živi u domu. Ako je osoba pod starateljstvom, onda odluku o tome dolazi staratelj. U svakom slučaju osobe koje zakonski nemaju staratelja i koje samostalno za sebe odlučuju i odgovorne su za svoje postupke, isto tako samostalno donose odluku da li treba da idu u dom ili ne. Druga strana priče je porodica koja ima svoj stav. On može da se kosi sa stavom bake ili deke, ali je presudno šta kažu baka ili deka, a ne mlađi članovi. Ovde treba da postoji obostrano razumevanje i sagledavanje situacije iz više uglova, ali svakako konačnu reč daje starija osoba o kojoj se radi i niko nikog ne može primorati na bilo šta. Nadalje ćemo da pretpostavimo da je starija osoba saglasna da se preseli u dom za stare i pozabavićemo se donošenjem odluke na nivou porodice.

Prva prepreka je mentalitet i vaspitanje. Kod nas i na Balkanu uopšte, naročito u ruralnijim sredinama postoje predrasude u vezi sa staračkim domovima. Na njih se gleda kao na nešto negativno, a porodice koje svoje stare tamo smeštaju susreću se sa osudom sredine. To je sredina koja je zlonamerna ili nedovoljno informisana. Život u domu daleko je lepši, lagodniji i bezbedniji nego da neko ko je star i bolestan bude kod svoje kuće i prepušten sam sebi. Ovde je reč o osobama kojima je neophodna tuđa pomoć i nega, a ne o bilo kojoj staroj osobi. Neke porpdice žive u inostranstvu, neke su tu, ali ni jedni ni drugi ne mogu da odvoje toliko vremena da se potpuno posvete svojim starima. To ni ne bi bilo normalno, a ni pravedno prema njima. Niko nije dužan da bude bilo čija žrtva i da stavlja svoj život i život svoje porpdice na čekanje kako bi negovao svog starog člana porodice, naročito ako je reč o osobi koja nema konkretno neku terminalnu dijagnozu, već može tako starački „još dugo da gura“. Možda ovo nekom e zvuči surovo, ali zaista je tako. Nije fer prema mladima da se odriču svog života zarad starih. To ni ne bi bilo normalno, naročito ako oni imaju svoju decu o kojoj prvenstveno treba da vode računa.

Dalje, bitno je da li se živi u zajednici ili ne. Ako starija osoba živi sama i ako nema uslova da se kod svojim mlađih članova porodice preseli, onda je za nju najbolje rešenje da ide u starački dom. Ponavljamo, ovde je reč o osobama narušenog zdravstvenog stanja. Čak iako osoba živi sa svojim mlađima, nije isto da kada dođe vreme da se o njoj treba danonoćno brinuti. Tada, ili neko potpuno treba da joj se posveti i da zanemari posao i porodicu. Opet je dom za stare jednostavnije i bolje rešenje.

Starijim osobama treba i društvo, neko s kim će da razgovaraju. U staračkim domovima toga ima na pretek. Ako su kod kuće, bez obzira da li žive sa svojim mladima, često može da se desi da budu same veći deo dana. Jednostavno, danas su poslovne obaveze takve da se sve više radi i sve duže ostaje u školi i na fakultetu.

Što se tiče samog smeštaja, za stare i bolesne ljude veoma je važno da se vodi računa o higijeni. Oni ne mogu sami da se kupaju. Ako su potpuno nepokretni, to rade negovateljice. Ako su polupokretni, opet neko mora da ih pazi da ne padnu. U domovima za stare su bezbedni. Higijena je na visokom nivou. Privatni starački domovi o tome maksimalno vode računa. Znaju šta to znači za zdravlje i zato je tome posvećena ogromna pažnja i angažovano je više osoba koje stalno peru i čiste. Osim higijene prostora, maksimalno se vodi računa i o ličnoj higijeni korisnika domova.

Kod kuće je to mnogo zahtevnije. Starije osobe koje su bolesne, ne samo da postaju same po sebi zahtevnije, već je i održavanje higijene u stanu ili kući komplikovanije. Za to treba angažovati posebnu osobu.

Što se komfora i lepote soba i dvorišta tiče, većina privatnih domova za stare je lepše uređeno nego kuće i stanovi u kojima su mnogi korisnici živeli. Ali, da ne bude zabune, među njima ima mnogo njih koji uživaju u boravku u domu jer im tu nikad nije dosadno, udobno im je, imaju sve što im treba i zbrinuti su. Neki, zbog demencije ni ne znaju uvek da li su kod kuće ili ne, tako da je što se toga tiče, briga da li će im u domu biti lepo nešto što treba staviti ad akta.

Odluka ne treba da bude teška i treba se sa njom uskladiti. Starački domovi su spas za mnoge i jedino rešenje, a ne nešto što treba da bude tabu obavijen predrasudama.

Pročitajte još:

Zašto se u staračkim domovima brzo popunjavaju mesta

M. K.