Mirandre

Starački domovi postali su veoma traženi poslednjih decenija, a naročito godina. Ove ustanove u privatnom vlasništvu nude smeštaj i negu starijih lica. Nekada ih nije bilo ni upola koliko ih danas ima, a mesta u njima brzo se popunjavaju. Šta se to desilo i promenilo u osnovu na prošlost da oni postanu toliko popularni?

Otvorilo se mnogo privatnih domova za smeštaj starih i odraslih osoba. Svaki staracki dom teži da po nečemu bude bolji od konkurencije i da sve koji su zainteresovani privuče sebi. Ima dosta toga što im je zajedničko, a ima i segmenata u kojima se drastično razlikuju. Veliki broj ustanova ovog tipa znači i veći izbor, ali i duži proces odlučivanja za sve oni koji su po prirodi neodlučni. Nikada nije na odmet imati više ponuđenih opcija. Upoređivanjem i sistemom eliminacije dolazi se do one koja je idealna. Isto tako, ono što proizilazi iz činjenice da ima par stotina ustanova ove vrste, jeste da je samo postojanje ovolikog broja dovelo do toga da je kvalitet usluga na daleko višem nivou nego da ih ima malo i da nema dovoljno konkurencije. Pitanje koje bi svako postavio je da li je realna potreba za ovoliko mesta u staračkim domovima. Koliko njih je zaživelo i dobrim delom popunilo kapacitete, a koliko njih još to nije uradilo uz indicije da se to neće dogoditi u skorije vreme?

Foto: Pixabay

S jedne strane u nekim delatnostima koje se pokažu kao unosne, dolazi do fenomena „zaletanja“. To znači da se događa da se otvaraju novi starački domovi po inerciji i to zato što potencijalni preduzetnici posmatraju neke koji su uspešni u ovom poslu godinama i misle da i oni mogu isto tako. Neko sprovede istraživanje tržišta i sagleda sve aspekte. Dobro premeri svaki detalj u poslovnom planu, pažljivo planira troškove, bira lokaciju i zaposlene. Neko možda ne uradi to isto s dovoljno pažnje i znanja. Da li je potražnja za mestom u staračkim domovima zaista tolika da svi koji su ih dosad otvorili mogu da opstanu? Što se tiče samih mesta u domovima, interesovanje za njih je veće nego do pre par decenija. Dosta toga se promenilo u načinu života i u društvu. Isto tako, procenat starijih ljudi je porastao. Mlađi su mnogo više opterećeni poslovnim i privatnim obavezama nego što je to bilo kad su oni bili deca. Radno vreme je duže, više se radi preko vremena. Malo prostora ostaje za privatni i porodični život. Starije osobe o kojima neko treba danonoćno da se stara nikako ne mogu da se uklope u ovaj prebrzi ritam života. Mladi su rastrzani između poslovnih obaveza, vaspitavanja i brige o svojoj deci koja uvek treba da budu na prvom mestu. Sve je više starijih ljudi koju dođu u tu fazu da ne mogu sami. Čak i da su delimično sposobni da samostalno žive, s obzirom na zdravstveno stanje, mentalno i fizičko, u jednom momentu postaje nedovoljno bezbedno za njih same da se o svemu sami brinu. Pored toga, njihova nesposobnost uvek sa sobom nosi neku dozu nesigurnosti i neizvesnosti mlađima. Na primer, ako baka ili deka koji su dementni, a uz to imaju još poneku zdravstvenu tegobu na listi koju im je starost donela, kada žive sami, može da se desi da postanu dezorijentisani, da negde odlutaju, izgube se… Ovo je samo jedan primer. Drugi se odnosi na to da mladi strepe gde i kako će ih zateći, naročito ako su dotad imali epizode u kojima su padali ili se dešavalo da im pozli a da niko nije pored njih. Nemir koji se javlja ujutru kada deca pozovu svoje roditelje, bake ili deke i čekaju da im se jave na telefon, nešto je što predstavlja stres za njih same. Briga je velika, a ako se desi da se iz nekog razloga ne jave na telefon, sumnje da nešto nije u redu se pojačavaju. Nije svako u mogućnosti da svaki put kad mu se ostareli roditelji ne jave na telefon, ode da proveri lično šta je u pitanju. Neko radi i ne može da napusti radno mesto. Odlazak na putovanje, letovanje, zimovanje, pa čak i običan vikend, u ovim uslovima skoro da je nemoguća misija. Treba naći nekog ko će da preuzme deo brige. Dolazi se do toga da je to posao koji traje 24 časa. Znači da treba da ga radi više osoba jer to je previše za jednu. Starački dom ima sve što treba da se obezbedi bezbedan i komforan život i starije osobe, ali i njenih zabrinutih potomaka. Nije ni prema njima fer da starija osoba nameće svoje uslove i da sebe stavlja u prvi plan. Briga i nega je o njoj u kućnim uslovima podrazumevala bi više osoba koje se smenjuju, i koje rade sve kućne poslove uključujući kuvanje i pranje, a na posletku i medicinsku brigu i nadzor. Neko sve ove osobe mora da koordiniše. Taj neko su deca i unuci. Kada ih je dvoje ili više, briga se može podeliti. Opet, sve to zahteva dosta novca i dalje utrošenog vremena. Kao da vodite mali firmu kojoj je cilj da zbrine stariju sobu. Morate voditi računa i o tome koga angažujete. Da li je ta osoba dovoljno savesna i da li je stručna za brigu o starijima? Šta ćete kada ta osoba ode na godišnji odmor ili kada joj treba slobodan dan? Niko nije robot i mašina da radi bez prekida svaki dan u godini.

Sve ovo znatno je pojednostavljeno samim pojam staračkog doma. Svako ko je nekad imao zazor prema njima, vremenom i silom prilika promenio je mišljenje. Saradnja same starije osobe i njen voljni pristanak da se preseli u starački dom je neophodna. Ako je reč o nekome ko je u tolikoj meri narušenog mentalnog i fizičkog zdravlja da nije ni svestan činjenice gde se nalazi, priča o tome da treba pošto poto da ostane kod kuće je bespredmetna. Isto tako, starijim osobama potrebno je društvo i zabava. Kod kuće im je televizor jedini prijatelj ako su same. Nekad ne znaju ni da ga uključe, naročito sa kablovskim sistemima sa dva daljinska i slično, a da ne pominjemo neke još komplikovanije varijante.

Sada je jasnije zašto je potražnja za mestom u staračkom domu velika. Nekada nije ni bilo toliko starih ljudi. Nekada se više živelo u zajednicama. Nekada je i radno vreme bilo kraće, pa u kombinaciji života u zajednici trebalo je neko da vodi računa o baki ili deki samo dok su deca na poslu. Sav teret brige i nege padao je na decu. I tada je bilo komplikovano organizovati sve to u slučaju da starija osoba živi sama. Svesni smo toga da život u zajednici ima više mana nego prednosti. To je zastarela i primitivna postavka koja retko kome odgovara. Danas većina gleda na sve načine da je izbegne. To nije ništa loše. Jednostavno, na prvom mestu treba da bude mladost i deca.

Domovi za stare nude rešenje za sve probleme. Bezbednost je ipak najvažnija. Domovi za stare pružaju udoban i siguran život.

Pročitajte još:

Dokumenta potrebna za privatni starački dom

M. K.