Registruj se
Prijavi se
O jeziku i prilikama u kojima je potreban sudski tumač za hrvatski jezik
2021-03-15 00:22:46
Hrvatski jezik jedan je od južnoslovenskih jezika. Ima 3 narečja: štokavsko, kajkavsko i čakavsko, koja su dobila imena po izgovoru upitne reči „šta“. Bez obzira na velike sličnosti sa srpskim jezik i potpuno međusobno razumevanje, kada je reč o dokumentima koji treba da budu na jednom ili drugom jeziku, tada je neophodno angažovanje sudskog tumača.
Ovlašćeni sudski tumac za hrvatski jezik bavi se poslovima prevođenja dokumenata koji moraju imati overu, kao dokaz verodostojnosti. Ov sudski prevodioci su vrsni poznavaoci jezika, te se oni angažuju i u situacijama kad nije neophodno da dokument bude overen, već i za druge vrste tekstova, kako bi se obezbedilo da prevod ima najviši kvalitet. Razne su situacije kada su potrebne njihove usluge.
Sve je češća pojava autsorsinga, kod koje se dešava da se sudski prevodioci za hrvatski jezik angažuju od strane klijenata iz inostranstva, svaki put kada je potrebna usluga prevođenja sa raznih svetskih jezika na hrvatski ili sa hrvatskog na druge jezike. Oni svoje ekspertize dopunjavaju poznavanjem još nekog od velikih svetskih jezika, tako da su česti zahtevi za prevođenjem sa engleskog na hrvatski jezik i za prevodima koji treba da poseduju overu. Zvanična dokumenta koja se uvek overavaju pri prevođenju, uvek treba da budu na jeziku zemlje u koju se šalju ili nose.
Foto: Pixabay
Bez obzira na to što su srpski i hrvatski jezik srodni i što dele gramatiku i većinu leksikološkog blaga, ipak, postoje i prilike u kojima se pisani tekstovi prevode sa jednog jezika na drugi. Tada se najviše poslovi ovog tipa daju sudskim tumačima za hrvatski, jer su oni najbolji poznavaoci jezika i njegovih struktura. Naime, kada je o književnim i dramskim delima reč, po želji autora, ona mogu biti prevedena s jednog jezika na drugi, ili ne. Sve zavisi kako publika doživljava delo i u kolikoj meri je sam autor eksponiran u javnosti. Na primer, kada je reč o tekstovima koji imaju lokalno obeležje i karakter, onda je odluka o prevođenju diskutabilna, jer same reči, vokabular, žargon i slično, nose dozu autentičnosti dela i verodostojno prikazuju likove i situacije. Razumevanje je apsolutno, tako da realna potreba za prevodom ne postoji u smislu olakšavanja prenošenja poruke autora.
Kada je reč o ugovorima i pravnim spisima koji moraju biti konkretni i nedvosmisleni, tada se može zahtevati prevođenje, naročito ako je reč o važnoj dokumentaciji ili rešavanju nekog spora. Prevodi moraju biti overeni, te je sudski tumač neophodan ovde. Iako i dalje postoji razumevanje, pravni jezik se razlikuje od kolokvijalnog, te je negde neophodna upotreba tačnih termina koji su u upotrebi u pravnim spisima i jednog i drugog jezika.
Ima prilika u kojima je autor poznata, ili znamenita ličnost. Dobro je poznat ili poznata široj javnosti, te se njegove izvorne reči lakše vezuju za njega ili nju samu. Ovakve ličnosti daju i intervjue za medije. Kada ih čitamo, čujemo njihov glas. Ukoliko je reč o osobi iz Hrvatske, svim slušaocima i čitaocima je prirodno da čuju tj. da čitaju izvorni govor, a ne prevod. Štaviše, mnogi čitaoci neće hteti da čitaju prevod jer će im delovati neprirodno, naročito ako dobro znaju kako taj autor govori, iz kog kraja dolazi, koje narečje ili dijalekt koristi. S druge strane, autori koji su manje poznati od svojih dela, i za koje čak nismo ni sigurni da li dolaze iz Srbije ili Hrvatske, njihove knjige mogu biti prevedene, naročito ako se radi o delima koje spadaju u dečiju književnost i slično. Tada je u prvom planu delo, njegov sadržaj, ilustracije, a sam autor ili autorka su predstavljeni, ali ne kao centralni nosioci.
Naučni radovi i dela iz raznih naučnih oblasti, mogu se i ne moraju prevoditi. Naučna dela i udžbenici koji su izdati još za vreme stare Jugoslavije i dan danas su u upotrebi u mnogim disciplinama. Jasno je da ne postoji i najmanja jezička prepreka u razumevanju istih od strane govornika bilo kog od dva jezika. Kada je neki dokument zvaničan, onda se prevod radi i stavlja se pečat kao overa, ali kada se knjiga koristi kao udžbenik, tada nije potrebni i neophodno prevoditi je.
Ima književnih dela koja su pisana na oba jezika jer su likovi iz različitih sredina. Ovakva dela nema smisla prevoditi, jer je upravo čar u jezičkoj i kulturnoj raznolikosti. Prisustvo oba jezika nudi kulturološko bogatstvo koje treba negovati.
Internet, i sve veći broj platformi koje funkcionišu po sistemu društvenih mreža ili aplikacija za brz komunikaciju, omogućile su brže i lakše povezivanje mladih generacija iz svih zemalja. Čak i oni koji su rođeni mnogo kasnije i ne pamte staru državu, imaju priliku da se na regionalnom nivou poveži i da iskoriste prednost što govore srodnim jezicima, te da se s lakoćom razumeju i druže. Iz ovog, a i iz mnogih drugih aspekata, trebalo bi izbegavati prevođenje tekstova, osim kada je to neophodno u smislu zakona i zvaničnih dokumenata. Širenje kulturnog bogatstva i povezivanje ljudi veoma je važno.
Za usmeno prevođenje, sudski tumači su angažovani u prilikama kada je neko od klijenata stranac i kada ne govori hrvatski jezik (ili njemu srodan). Prevodioci se angažuju za konferencije, sastanke, onlajn diskusije, TV prenose i slično. Ukoliko je publika u Hrvatskoj, tada su usluge simultanog prevodioca za hrvatski jezik neophodne.
Književno bogatstvo oba naroda je ogromno. Ono se širi u svom izvodnom obliku. Adaptacije drama se prevode, kada nisu vezane za lokalnu sredinu ili kada je reč o fikciji, naučnoj fantastici ili radnji koja je lokacijski i vremenski udaljena od ovdašnjih prostora. Tada poruka nije u jezičkoj suštini, već u sadržaju, tako da ona ne gubi na vrednosti kad se prevodi.
Važno je znati da za svaku priliku kada je potrebno imati overen dokument, tj. prevod na hrvatski ili sa hrvatskog jezika, tu su sudski tumači koji su odlični poznavaoci jezika i koji svojim pečatom garantuju verodostojnost. Bilo da je reč o pravnim spisima u visu ugovora, ili sudskim sporovima iz domena porodičnog, privrednog ili drugog prava, usluge sudskog tumača su na dohvat ruke, svima onima kojima je to potrebno.
Pročitajte još:
- Prevodilačka agencija ili samostalni prevodilac – koga pozvati
M. K.
Sve je češća pojava autsorsinga, kod koje se dešava da se sudski prevodioci za hrvatski jezik angažuju od strane klijenata iz inostranstva, svaki put kada je potrebna usluga prevođenja sa raznih svetskih jezika na hrvatski ili sa hrvatskog na druge jezike. Oni svoje ekspertize dopunjavaju poznavanjem još nekog od velikih svetskih jezika, tako da su česti zahtevi za prevođenjem sa engleskog na hrvatski jezik i za prevodima koji treba da poseduju overu. Zvanična dokumenta koja se uvek overavaju pri prevođenju, uvek treba da budu na jeziku zemlje u koju se šalju ili nose.
Bez obzira na to što su srpski i hrvatski jezik srodni i što dele gramatiku i većinu leksikološkog blaga, ipak, postoje i prilike u kojima se pisani tekstovi prevode sa jednog jezika na drugi. Tada se najviše poslovi ovog tipa daju sudskim tumačima za hrvatski, jer su oni najbolji poznavaoci jezika i njegovih struktura. Naime, kada je o književnim i dramskim delima reč, po želji autora, ona mogu biti prevedena s jednog jezika na drugi, ili ne. Sve zavisi kako publika doživljava delo i u kolikoj meri je sam autor eksponiran u javnosti. Na primer, kada je reč o tekstovima koji imaju lokalno obeležje i karakter, onda je odluka o prevođenju diskutabilna, jer same reči, vokabular, žargon i slično, nose dozu autentičnosti dela i verodostojno prikazuju likove i situacije. Razumevanje je apsolutno, tako da realna potreba za prevodom ne postoji u smislu olakšavanja prenošenja poruke autora.
Kada je reč o ugovorima i pravnim spisima koji moraju biti konkretni i nedvosmisleni, tada se može zahtevati prevođenje, naročito ako je reč o važnoj dokumentaciji ili rešavanju nekog spora. Prevodi moraju biti overeni, te je sudski tumač neophodan ovde. Iako i dalje postoji razumevanje, pravni jezik se razlikuje od kolokvijalnog, te je negde neophodna upotreba tačnih termina koji su u upotrebi u pravnim spisima i jednog i drugog jezika.
Ima prilika u kojima je autor poznata, ili znamenita ličnost. Dobro je poznat ili poznata široj javnosti, te se njegove izvorne reči lakše vezuju za njega ili nju samu. Ovakve ličnosti daju i intervjue za medije. Kada ih čitamo, čujemo njihov glas. Ukoliko je reč o osobi iz Hrvatske, svim slušaocima i čitaocima je prirodno da čuju tj. da čitaju izvorni govor, a ne prevod. Štaviše, mnogi čitaoci neće hteti da čitaju prevod jer će im delovati neprirodno, naročito ako dobro znaju kako taj autor govori, iz kog kraja dolazi, koje narečje ili dijalekt koristi. S druge strane, autori koji su manje poznati od svojih dela, i za koje čak nismo ni sigurni da li dolaze iz Srbije ili Hrvatske, njihove knjige mogu biti prevedene, naročito ako se radi o delima koje spadaju u dečiju književnost i slično. Tada je u prvom planu delo, njegov sadržaj, ilustracije, a sam autor ili autorka su predstavljeni, ali ne kao centralni nosioci.
Naučni radovi i dela iz raznih naučnih oblasti, mogu se i ne moraju prevoditi. Naučna dela i udžbenici koji su izdati još za vreme stare Jugoslavije i dan danas su u upotrebi u mnogim disciplinama. Jasno je da ne postoji i najmanja jezička prepreka u razumevanju istih od strane govornika bilo kog od dva jezika. Kada je neki dokument zvaničan, onda se prevod radi i stavlja se pečat kao overa, ali kada se knjiga koristi kao udžbenik, tada nije potrebni i neophodno prevoditi je.
Ima književnih dela koja su pisana na oba jezika jer su likovi iz različitih sredina. Ovakva dela nema smisla prevoditi, jer je upravo čar u jezičkoj i kulturnoj raznolikosti. Prisustvo oba jezika nudi kulturološko bogatstvo koje treba negovati.
Internet, i sve veći broj platformi koje funkcionišu po sistemu društvenih mreža ili aplikacija za brz komunikaciju, omogućile su brže i lakše povezivanje mladih generacija iz svih zemalja. Čak i oni koji su rođeni mnogo kasnije i ne pamte staru državu, imaju priliku da se na regionalnom nivou poveži i da iskoriste prednost što govore srodnim jezicima, te da se s lakoćom razumeju i druže. Iz ovog, a i iz mnogih drugih aspekata, trebalo bi izbegavati prevođenje tekstova, osim kada je to neophodno u smislu zakona i zvaničnih dokumenata. Širenje kulturnog bogatstva i povezivanje ljudi veoma je važno.
Za usmeno prevođenje, sudski tumači su angažovani u prilikama kada je neko od klijenata stranac i kada ne govori hrvatski jezik (ili njemu srodan). Prevodioci se angažuju za konferencije, sastanke, onlajn diskusije, TV prenose i slično. Ukoliko je publika u Hrvatskoj, tada su usluge simultanog prevodioca za hrvatski jezik neophodne.
Književno bogatstvo oba naroda je ogromno. Ono se širi u svom izvodnom obliku. Adaptacije drama se prevode, kada nisu vezane za lokalnu sredinu ili kada je reč o fikciji, naučnoj fantastici ili radnji koja je lokacijski i vremenski udaljena od ovdašnjih prostora. Tada poruka nije u jezičkoj suštini, već u sadržaju, tako da ona ne gubi na vrednosti kad se prevodi.
Važno je znati da za svaku priliku kada je potrebno imati overen dokument, tj. prevod na hrvatski ili sa hrvatskog jezika, tu su sudski tumači koji su odlični poznavaoci jezika i koji svojim pečatom garantuju verodostojnost. Bilo da je reč o pravnim spisima u visu ugovora, ili sudskim sporovima iz domena porodičnog, privrednog ili drugog prava, usluge sudskog tumača su na dohvat ruke, svima onima kojima je to potrebno.
Pročitajte još:
- Prevodilačka agencija ili samostalni prevodilac – koga pozvati
M. K.
