Sudski tumač za hrvatski jezik Beograd

Usluge sudskog tumača za hrvatski jezik veoma su tražene. Hrvatski pripada južnoslovenskim jezicima. Ima ukupno tri narečja. Imena su dobila prema izgovoru upitne zamenice šta, a nazivi su sledeći: štokavsko, kajkavsko i čakavsko. Istorijski su srpski i hrvatski bili jedan jezik pod nazivom srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski. Danas se ovi jezici u zvaničnim dokumentima tretiraju kao posebni jezici. Međutim, međusobno razumevanje je potpuno uprkos razlikama koje su prisutne prvenstveno u leksikološkom smislu. Potpuno razumevanje omogućava nam da u mnogim segmentima pojednostavljujemo razumevanje, te da kao govornici srpskog jezika možemo koristiti hrvatske prevode (na primer uputstava za upotrebu, filmova, serija) i obrnuto, govornici hrvatskog jezika mogu koristiti srpske prevode. Međutim, jedina barijera koja u ovim slučajevima može nastati jeste pismo. Govornici srpskog jezika koriste i ćirilično i latinično pismo, dok govornici hrvatskog jezika koriste isključivo latinicu. Mlađi stanovnici Hrvatske ne poznaju ćirilično pismo, dok među onim srednjih godina i starijima, koji su osnovnu i srednju školu pohađali u doba dok smo bili ista država, poznaju i ćirilično pismo s tim što ga zbog ne korišćenja sporije čitaju ili pišu, tako da bi im svakako mnogo više pogodovalo da bilo koji tekst na srpskom jeziku ipak čitaju na latiničnom pismu. Iako zbog sličnosti jezika sudski tumači za hrvatski jezik imaju naizgled lak posao, to uopšte nije slučaj. Sama sličnost je ujedno i zamka. Govornicima srpskog jezika se može činiti da bi sami mogli da prevedu neki tekst na hrvatski, međutim, kada bi pokušali uvideli bi da to uopšte nije jednostavno pošto bi nesvesno ubacivali srpske reči i izraze, mnogo toga bi prevideli, a moguće je i da bi koristili jezičke konstrukcije koje su više svojstvene srpskom jeziku. Bez obzira na potpuno međusobno razumevanje i neometanu komunikaciju, sudski tumači za hrvatski jezik imaju pune ruke posla. Pravna dokumenta i sve vrste zvaničnih spisa i ličnih dokumenata koji se prezentuju nekoj zvaničnoj ustanovi moraju biti na jeziku te zemlje. Većina takvih dokumenat zahteva i overu sudskog tumača. Činjenica da su dva jezika veoma slična i međusobno razumljiva nije dovoljna da se zvanična dokumenta koja se prilažu nekoj ustanovi dostave na tom sličnom jeziku. Takođe, usluge sudskih tumača za hrvatski jezik imaju veze i sa prevodima drugih tekstova, za koje nije potreban pečat. Tu spadaju književna dela, veb-sajtovi, naučni radovi, multimedijalni sadržaj, sadržaj namenjen prezentovanju u medijima. U mnogim situacijama postoji potreba da se konzumentima sadržaja i primaocima poruke sadržaj prezentuje na njihovom jeziku a ne na sličnom, bez obzira što ga razumeju. Ovde postoji i mnoštvo odstupanja, ali glavno je da se ova odstupanja vezuju samo za tekstove koji nisu nikakva zvanična dokumenta. Srpski i hrvatski jezici poznaju 3 izgovora: ekavski, ijekavski i ikavski. U srpskom se koristi najviše ekavski, dok je ijekavski vezan za zapadne krajeve. U hrvatskom se najviše koristi ijekavski i u nekim krajevima ikavski. Ikavski je jedini koji nije priznat u standardnom jeziku, dok ekavski i ijekavski jesu. Prevođenje zahteva dobro poznavanje jezičkih struktura i dužine akcenata. Iz tog aspekta, nekome ko nije poznavalac jezika, lakše je da prevede reč sa ijekavskog na ekavski nego obrnuto, jer dolazi do grešaka, počevši od toga koje „e“ se menja u „je“ ili „ije“. Pravila su dosta jednostavna, ali dok ih ne naučite može doći do zabune.

Situacije u kojima su potrebne usluge sudskog tumača za hrvatski jezik su raznolike. Na prvom mestu usluge sudskog tumača su neophodne kada se zahteva da nekoj instituciji priložimo overeni prevod. Tada je potrebno da prevedeni tekst sadrži potvrdu verodostojnosti u vidu pečata ovlašćenog sudskog tumača za hrvatski jezik. Kao što je već bilo reči, to se dešava kada treba prevedenu dokumentaciju dostaviti sudu ili nekoj zvaničnoj ustanovi. Sudski spisi, ugovori i slično treba da budu prevedeni tako da postoji neko ko garantuje da prevod u potpunosti odgovara originalu. Taj neko ne može biti bilo ko već isključivo osoba koja nosi titulu ovlašćenog sudskog tumača za neki jezik. Koliko god da su srpski i hrvatski slični jezici, osim uočljivih prvenstveno leksičkih razlika, uprkos činjenici da se govornici ovih jezika savršeno razumeju, ipak sudska praksa nalaže da dokumenti budu na jeziku države, te nam je tada neophodno da angažujemo sudskog tumača. Isto tako, sudski tumači za hrvatski jezik bivaju angažovani i kada je potreban prevod sa nekog drugog jezika na hrvatski. Tada je neophodno naći sudskog tumača za hrvatski koji je sertifikovan za konkretan jezik. Razne kombinacije jezika su u pitanju. Inače, sudski tumači za hrvatski jezik dobijaju i angažmane koji nisu nužno prevodi koji zahtevaju overu. Njihove prevodilačke usluge odnose se na razne vrste tekstova iz raznih oblasti. To mogu biti književna dela, naučni radovi, brošure, prospekti, tehnička uputstva za upotrebu itd. oblasti su raznolike: medicina, farmacija, poljoprivreda, ekonomija, biologija, hemija, ekologija, energetika itd. U prodaji i plasmanu proizvoda na različita tržišta, javlja se i potreba da se kupcima obratimo na njihovom jeziku, tako da svakako postoji mnogo prilika u kojima su nam neophodne usluge prevodioca za hrvatski jezik.

Prevođenje književnih dela uvek je bio veoma važan segment u prevodilačkoj praksi kada je bilo koji od svetskih jezika u pitanju. Što se tiče prevođenja sa hrvatskog jezika na srpski ili sa srpskog na hrvatski jezik, postavlja se pitanje da li je ono neophodno. Naravno da nije, ali postoji mnoštvo situacija kada se ono radi. Pre svega, prvo se osluškuju želje autora. Na koji način želi da se predstavi publici? Da li zastupa stav da će prevod više dopreti do čitaoca od originala? U principu, moguće su obe opcije, ali o nekoliko stvari treba povesti računa. Pre svega, zavisi o kojoj književnoj vrsti je reč i kome je delo namenjeno. Ukoliko imamo likove sa izrazitim lokalnim obeležjima nekog područja, mogli bismo preskočiti prevođenje kako bi samo delo ostalo potpuno autentično. Takođe, korišćenje slenga i lokalnog govora nekada je teže prevesti a da se ne izgubi srž tj. jezik kao obeležje nekog podneblja. Treba se zapitati koliko je ta autentičnost važna za radnju romana na primer. Kada je o poeziji reč, ona se retko prevodi. Izuzetak su izdanja namenjena najmlađima i kada je proza i poezija u pitanju. Knjige za decu mališanima se obraćaju na njihovom maternjem jeziku. Deca još uvek uče nove reči i termine, a sadržaj knjiga za njihov uzrast mahom bi trebalo da sadrži reči koje dete već poznaje. Nepoznatih i novih reči treba da ima, ali veoma malo, jer tako dete razume tekst priče, romana ili pesme. S druge strane poneka nova reč na maternjem jeziku je sasvim prihvatljiva jer na taj način dete, uz pomoć roditelja i njihovog objašnjenja nepoznate reči, bogati svoj rečnik. Pisci i spisateljice iz regiona, koji se eksponiraju u javnom prostoru i poznati su široj javnosti, obično se konsultuju sa svojom publikom da li treba da prevode svoje knjige ili ne. Publika je skoro uvek jednoglasna u stavu da ne treba prevoditi original, bilo da je na hrvatskom ili srpskom jeziku. Razlog je glas pisca koji se čuje kroz njihovo delo, naročito ako je delo ustvari reč autora. To su, na primer dela iz domena popularne psihologije. Međutim i sa romanima je slično. Kroz delo čujemo dobro poznati glas pisca, navikli smo na njegove ili njene lekseme i bilo bi nam neobično da ih slušamo prevedene. Međutim, i tu ima izuzetaka. Bez obzira koliko je neki autor poznat široj javnosti, njegovo delo može da bude tako strukturirano da sam autor i njegova reč nemaju centralnu ulogu. U skladu sa tim, romane je bolje prevesti kako ne bi postojala ni najmanja barijera između likova i čitaoca, naročito ako izvorni govor nema nikakve veze sa radnjom romana niti je važan autentičan izraz. Za prevođenje ovakvih romana mogu se angažovati prevodioci za hrvatski jezik, koji će za svaku reč i izraz naći najbolji parnjak u drugom jeziku, te preslikati atmosferu romana tako da se ni malo umetničke vrednosti ne izgubi u prevodu. Novinski članci i intervjui se često prevode. Sve zavisi od politike novinske kuće i zahteva urednika. Intervjue u časopisima ćete pronaći prevedene, bez obzira na to što čitaoci znaju kako neka poznata ličnost zvuči uživo i koje reči upotrebljava. Cilj intervjua je da prenese informacije, tako da je potpuno opravdano prevođenje istih. Slično je i sa bilo kojom vrstom novinarskog teksta koji u celosti ili delimično prenosi nečiji govor ili reči. Na primer transkripti sa konferencija za medije nakon sportskih mečeva uvek se prevode na svoj jezik. Tu nema potrebe da se zadržava original, jer se prevedena poruka neposrednije prenosi čitaocima. Razlike u jezicima su minimalne, ali i poneka drugačija reč može da bude nerazumljiva nekom čitaocu. Radi se o izolovanim leksemama, te nije moguće da cela rečenica ili deo teksta budu nerazumljivi. Jednostavno, sličnosti su mnogo veće nego razlike, tako da je razumevanje potpuno.

Prevođenje naučnih radova je jedan od zahteva koji dobijaju sudski tumači za hrvatski jezik kada te radove treba prezentovati nekom univerzitetu ili drugoj ustanovi. Kongresi i simpozijumi, kao mesta na kojima se naučni radovi prezentuju isto mogu biti prilika da se rad prevede. Za prevođenje naučnik radova na bilo koji jezik neophodno je dodatno poznavanje terminologije konkretne oblasti. Sudski tumači za hrvatski jezik se mogu specijalizovati za određenu oblast ili više njih, ali često je slučaj da kada im je potrebna pomoć konsultuju stručnjake. Posao prevodioca nije lak, veoma je zahtevan u smislu da je potrebno snaći se među terminima koji su uskostručni i koje uma da rastumači samo neko ko je iz date struke. Stoga prevodioci i sudski tumači konsultuju svoje kolege, ali se često moraju snalaziti i konsultovati svoje prijatelje i poznanike koji su neke struke. Zato sudski tumači i prevodioci za hrvatski jezik treba da imaju široku mrežu tj. veliki krug ljudi kojima se ponekad mogu obratiti. Nemoguće je poznavati termine iz mnoštva stručnih oblasti. Prevođenje stručnih tekstova je zato uvek veoma zahtevno. Ako se desi da je prevodilac za neki jezik ujedno i stručnjak iz neke druge oblasti, onda mu je lakše da se u toj oblasti snađe. Međutim, ovo je redak slučaj, a svakako prevodiocima u ruke dolaze veoma komplikovani tekstovi iz raznih oblasti koje oni ne poznaju dobro, tekstovi koji obiluju terminima nerazumljivim i na svom a kamoli na tuđem jeziku. Kako prevesti stručan termin ako ni na svom jeziku ne znamo šta on tačno označava? Neophodna je konsultacija sa stručnim licima. Vremenom se stekne neko iskustvo u određenoj oblasti, pa nam bude lakše da se u njoj snalazimo.

Kada je reč o prevođenju filmova i serija ova vrsta usluga sve je traženija zbog velike produkcije i rasta filmskog tržišta. Sve je više platformi na kojima se konzumiraju filmski i serijski sadržaji. Hrvatski i srpski filmovi i serije nemaju titl kada se gledaju u regionu. Štaviše, na mnogim striming platformama filmovi i serije imaju isključivo hrvatski prevod, koji pokriva i srpsko govorno područje. Slično je i sa nekim televizijskim mrežama, s tim što su tu ipak prisutni posebno hrvatski prevod za Hrvatsku i srpski za Srbiju. Bilo kako bilo, gledanje filmova i serija sa titlom na bilo kom od ovih jezika je nešto na šta smo navikli i ne predstavlja nam barijeru u razumevanju. Sudski tumači i prevodioci za hrvatski jezik svoje usluge nude i medijskim kućama i striming platformama kako bi se najnovije serije i filmovi prevodili za publiku u regionu. Iako izvestan broj gledalaca prati sadržaje na stranim jezicima bez prevoda, ipak se za najgledanije i najtraženije serije i filmove zahteva da budu prevedeni na jezike iz regiona. Dobar deo publike preskočiće odličan sadržaj samo zato što ne mogu da ga prate bez prevoda ili bi mogli ali bi im to bilo suviše naporno. Jednom delu publike praćenje serija i filmova bez prevoda je moguće ali polovično, naročito ako je reč o jeziku koji obiluje dijalektom, stručnim terminima i izrazima. Tada se sadržaj delimično razume. Svakodnevni jezik je mnogima razumljiv, ali ako je serija koja se bavi pravom, finansijama, medicinom, ili ako je u pitanju neki dokumentarac, tada se ulazi u sfere jezika koje prosečan poznavalac svakodnevnih reči i izraza ne razume i ne može da prati seriju ili film bez prevoda. Primer su doktorske ili advokatske serije u kojima ima mnoštvo termina jedva razumljivih i na sopstvenom jeziku, a kamoli na stranom. Svakako koliko god da dobro znate jezik, s prevodom je uvek lakše, a vi ga po želji možete isključiti. Bitno je da on postoji kao opcija za sve one koji bez njega ne mogu.

Sudski tumači i prevodioci za hrvatski jezik bave se pisanim i usmenim prevođenjem. Usmeno prevođenje podrazumeva konsekutivno ili simultano. Pri tom su prilike za konsekutivno prevođenje mnogo češće od simultanog, pošto simultano zahteva i određene tehničke uslove. Za simultano prevođenje neophodne su slušalice, mikrofon i izolovana kabina za prevodioca. Simultani prevod dešava se istovremeno sa izgovaranjem originala. Stoga je simultanim prevodiocima često na raspolaganju scenario, ali ima i prilika kada scenarija nema i kada se neki događaj prenosi uživo. To je najzahtevnija i najteža vrsta prevođenja, mada možemo slobodna da kažemo da je svako usmeno prevođenje veoma stresno za prevodioca. Od nje ili njega očekuje se maksimalan fokus sve vreme. Govornik se mora pažljivo slušati, treba zapamti ili brzo zapisati šta govori i prevesti izrečeno. Misli ni na tren ne smeju odlutati, koncentracija mora da bude na najvišem nivou. Desi se da je neki govor dosadan i da u svakoj drugoj prilici ne bismo mogli da držimo pažnju i pratimo njegov sadržaj. Međutim, posao prevodioca za hrvatski jezik koji se bavi usmenim prevođenjem podrazumeva da je sto posto prisutan u trenutku i da je spreman da bez greške prevede i najsuvoparnije izlaganje govornika. Kod konsekutivnog prevođenja gde nema nikakvog unapred pripremljenog scenarija, prevodilac mora da zapamti ili zapiše šta je rečeno. Veština brzog pisanja ili stenografije je veoma korisna u ovim situacijama. Treba njome ovladati i izvežbati se tako da uvek znamo šta smo napisali. Osim toga, usmeno prevođenje zahteva snalažljivost. Prevodilac za hrvatski jezik mora da bude izvrstan poznavalac drugog jezika, kako se ne bi desilo da ne zna kako da prevede neku reč ili izraz. Čak i da u trenutku ne može nekog izraza da se seti, važno je da razume šta je govornik rekao i da ne pogreši suštinu, te da parafrazira prevoda, ali da poruka ostane ista. Stoga je snalažljivost veoma važna. Brzina se stiče vežbom, a podloga joj je znanje. Treba se brzo setiti reči i izraza. Ne sme se izvrnuti sadržaj poruke ili umanjiti njen intenzitet. Posao prevodioca je da prevede onako kako jeste, a ne da ublažava tuđe reči. Ako je neko srećan i zadovoljan i to iskazuje rečima i mimikom, prevodilac je taj koji to treba da potvrdi tačnim prevodom. Kada je pisano prevođenje u pitanju, sudski tumači i prevodioci za hrvatski jezik, kao i za druge jezike, imaju malo više vremena na raspolaganju. Reči se mogu proveriti u rečnicima, te se mogu uraditi dodatne provere pre konačnog završetka prevoda. Posao sudskog tumača i prevodioca za hrvatski jezik je kao i posao svakog drugog prevodioca: zahtevan, odgovoran i neretko stresan, naročito u prilikama kada se prevodi usmeno.