Registruj se
Prijavi se
Selo je odlična lokacija za starački dom
2020-06-22 02:30:55
Ponuda staračkih domova je veoma raznovrsna. Osim ustanova ovog tipa koje su locirane u gradu ili u prigradskim naseljima, ima i onih koje su u selima. Kako one izgledaju i koje su njihove prednosti.
Privatni staracki domovi počeli su da niču poslednjih godina. Jednostavno, potražnja za mestom u njima rasla, pa su mnogi prepoznali potencijal u ovom biznisu. Nije ni malo jednostavno otvoriti starački dom i uspešno ga voditi. Vlasnici se suočavaju sa mnogim izazovima. Svako ko se odluči na ovakvu ideju treba vrlo dobro da se pripremi. Između ostalog, jedan od prvih izbora koje treba napraviti je mesto, odnosno lokacija. Da li će se graditi nov objekat ili će se iznajmiti ili kupiti neki već izgrađen? Veoma interesantna ideja je pokretanje doma za stare u selu.
Foto: Pixabay
Možda se nekome učini da je ovo rizična ideja. Sela nemaju puno kandidata za stanovnike staračkih domova, jer stari ili žive u zajednicama sa mladima, ili je broj onih koji nemaju nekog da brine o njima u starosti veoma mali. Tako da se na nekom širem prostranstvu ne bi našlo dovoljno potencijalnih korisnika staračkog doma. Ali, da li je to zaista važno? Ako bi svima koji biraju starački dom bilo značajno da on bude blizu kuće ili stana, onda ne bi imalo puno smisla uopšte otvarati dom u selu, gde inače ima malo stanovnika. Međutim, to nije tako. Mnogima koji su u potrazi za domom za stare uopšte nije važna lokacija, u smislu adrese. Prednost daju ambijentu, usluzi, okruženju…
Porodice koje su se iselile u inostranstvo i ostavile za sobom ostarelog roditelja ili rođaka o kome se treba brinuti i danju i noću, traže dom za stare koji će, pre svega imati odlične uslove. Mlađima se starački domovi ponekad učine kao klaustrofobična mesta. Koliko god da je prostrana kuća u kojoj su smešteni i da okolo ima dvorište sa klupama i baštenskim garniturama, ipak, tu je neka ograda i neki osećaj ograničenja. Ovo naročito važi za staračke domove u gradu. Kada sin, ćerka, unuka ili neki drugi mlađi rođak razmišlja o tome kakvo mesto bi pogodovalo starijem članu porodice, zamišlja ipak da to bude prostor koji sa sobom nosi neki prizvuk slobode. Pored toga važan je i mir. A gde drugde naći mir nego u manjem mestu, odnosno, u selu? Čist vazduh, drveće, priroda, tišina, cvrkut ptica i prijatna pesma cvrčaka. To je o ono o čemu mnogi mladi maštaju. Neki prave planove da u ovakvom okruženju provedu starost. Ali, pre toga žele i da njihova majka, otac, baka ili deka budu u takvom ambijentu.
Selo daje osećaj slobode. Iako starački dom u selu ima određenu površinu i uglavnom veoma velika dvorišta, bašte, čak i voćnjake iza kojih se nalazi ograda, ipak ne postoji osećaj ograničenja. Mir kakav tu vlada nigde drugde ne postoji. Nebo je plavlje jer nema zagađenja i smoga. Nema saobraćaja, pa se pesma ptica mnogo bolje čuje. Umesto huka s gradskih ulica i urbane tutnjave. Zrakom se prenosi samo šuštanje lišća na povetarcu. Svako godišnje doba i sve vremenske prilike su praznik za oči i za dušu.
Međutim, o kom tipu sela je reč. Naravno da bi u svakom selu teoretski mogao da se napravi doma za smeštaj i negu starih lica, ali jedan tip je posebno interesantan. To je ravničarsko selo. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan. Ravnica je mnogo pogodnija za starije osobe jer se one mahom teže kreću. Mnogi među njima imaju poremećaj hoda ili narušenu ravnotežu. Poremećaju u hodanju izazvani su od strane raznih faktora. To mogu biti problemi sa kičmom ili neka ortopedska trauma, ali naješće su to moždana, neurološka oboljenja. Osobe koje od njih pate imaju poteškoća prilikom ustajanja i koračanja. Nekad nemaju snage u nogama, jednostavno kao da ih ne slušaju i izdaju. Zato lako izgube balans i padaju. Ipak, lakše je kretati se po ravnom terenu nego po valovitom. Savladavanje uzbrdica ovakvim osobama je velik izazov. Nizbrdice nisu ništa bolje za njih. Gravitacija radi svoje i vuče ih nizbrdo, dok oni snagom svojih nogu treba da joj se odupru. Ravnica je neuporedivo bolja za njih. Uz korišćenje štapa ili hodalice, oni su daleko zaštićeniji jer imaju oslonac ako ih noge baš ne slušaju dobro.
Stepenice isto nisu ni malo za zanemarivanje. Neke osobe, kako im se bliži starost, ozbiljno razmišljaju o tome. Prave planove da se presele u kuću koja nema nijedan stepenik. Mladost ne zna zašto, ali starost, često dobro zna. U gradovima, odnosno u gradskim domovima za stare mahom su zbog toga ugrađeni liftovi i posebne pokretne stolice na stepeništima. Seoske kuće koje se adaptiraju u staračke domove, a naročito ravničarske kuće, nemaju stepenika. Čak iako nisu potpuno prizemne i ako su par stepenika uzdignute od tla, ti stepenici su prerađeni u posebne rampe koje su duge i imaju izuzetno blagu kosinu. Svakako, tu je uvek neko da pomogne, kako bi korisnici doma bili bezbedni. Prostrane ravničarske kuće idealne su za boravak starih ljudi. U njima i oko njih oni se mnogo lakše kreću, nego negde gde su na sve strane usponi i nizbrdice, stepeništa i gelenderi. Pored toga, sama struktura soba je takva da su one izuzetno prostrane. Njihova veličina je takva da to čak bude nepojmljivo nekom ko ranije nije boravio u tom kraju. Visoki plafoni daju još jednu dimenziju prostranosti i veličine. Topla atmosfera, ruralni detalji i motivi stvaraju jedan poseban, pomalo misteriozan osećaj prijatnosti. Osobe koje potiču iz ovakvog podneblja naročito uživaju u ovakvoj atmosferi jer im vraća lepe uspomene iz detinjstva.
U ravničarskim selima postoje uslovi i da se u okviru staračkog doma gaje neke domaće životinje. Štaviše veoma lako tu bi mogla biti mala farma. Proizvodnja domaćeg mleka i mlečnih proizvoda, jaja i mesa – mnogo znači. Pored čistog vazduha, tu je i zdrava hrana.
Postojale su čak i neke ideje da se izabere neko manje selo koje je gotovo napušteno i da se celo pretvori u starački dom. Svako bi imao svoju stambenu jedinicu i to bi ličilo na zajednice u kojima žive stari ljudi, a koje postoje na primer, na Floridi. Ova ideja je veoma interesantna. Videćemo da li će se u nekoj skorijoj ili daljoj budućnosti sprovesti u delo.
Pročitajte još:
Kako izgledaju starački domovi van grada
M. K.
Privatni staracki domovi počeli su da niču poslednjih godina. Jednostavno, potražnja za mestom u njima rasla, pa su mnogi prepoznali potencijal u ovom biznisu. Nije ni malo jednostavno otvoriti starački dom i uspešno ga voditi. Vlasnici se suočavaju sa mnogim izazovima. Svako ko se odluči na ovakvu ideju treba vrlo dobro da se pripremi. Između ostalog, jedan od prvih izbora koje treba napraviti je mesto, odnosno lokacija. Da li će se graditi nov objekat ili će se iznajmiti ili kupiti neki već izgrađen? Veoma interesantna ideja je pokretanje doma za stare u selu.
Možda se nekome učini da je ovo rizična ideja. Sela nemaju puno kandidata za stanovnike staračkih domova, jer stari ili žive u zajednicama sa mladima, ili je broj onih koji nemaju nekog da brine o njima u starosti veoma mali. Tako da se na nekom širem prostranstvu ne bi našlo dovoljno potencijalnih korisnika staračkog doma. Ali, da li je to zaista važno? Ako bi svima koji biraju starački dom bilo značajno da on bude blizu kuće ili stana, onda ne bi imalo puno smisla uopšte otvarati dom u selu, gde inače ima malo stanovnika. Međutim, to nije tako. Mnogima koji su u potrazi za domom za stare uopšte nije važna lokacija, u smislu adrese. Prednost daju ambijentu, usluzi, okruženju…
Porodice koje su se iselile u inostranstvo i ostavile za sobom ostarelog roditelja ili rođaka o kome se treba brinuti i danju i noću, traže dom za stare koji će, pre svega imati odlične uslove. Mlađima se starački domovi ponekad učine kao klaustrofobična mesta. Koliko god da je prostrana kuća u kojoj su smešteni i da okolo ima dvorište sa klupama i baštenskim garniturama, ipak, tu je neka ograda i neki osećaj ograničenja. Ovo naročito važi za staračke domove u gradu. Kada sin, ćerka, unuka ili neki drugi mlađi rođak razmišlja o tome kakvo mesto bi pogodovalo starijem članu porodice, zamišlja ipak da to bude prostor koji sa sobom nosi neki prizvuk slobode. Pored toga važan je i mir. A gde drugde naći mir nego u manjem mestu, odnosno, u selu? Čist vazduh, drveće, priroda, tišina, cvrkut ptica i prijatna pesma cvrčaka. To je o ono o čemu mnogi mladi maštaju. Neki prave planove da u ovakvom okruženju provedu starost. Ali, pre toga žele i da njihova majka, otac, baka ili deka budu u takvom ambijentu.
Selo daje osećaj slobode. Iako starački dom u selu ima određenu površinu i uglavnom veoma velika dvorišta, bašte, čak i voćnjake iza kojih se nalazi ograda, ipak ne postoji osećaj ograničenja. Mir kakav tu vlada nigde drugde ne postoji. Nebo je plavlje jer nema zagađenja i smoga. Nema saobraćaja, pa se pesma ptica mnogo bolje čuje. Umesto huka s gradskih ulica i urbane tutnjave. Zrakom se prenosi samo šuštanje lišća na povetarcu. Svako godišnje doba i sve vremenske prilike su praznik za oči i za dušu.
Međutim, o kom tipu sela je reč. Naravno da bi u svakom selu teoretski mogao da se napravi doma za smeštaj i negu starih lica, ali jedan tip je posebno interesantan. To je ravničarsko selo. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan. Ravnica je mnogo pogodnija za starije osobe jer se one mahom teže kreću. Mnogi među njima imaju poremećaj hoda ili narušenu ravnotežu. Poremećaju u hodanju izazvani su od strane raznih faktora. To mogu biti problemi sa kičmom ili neka ortopedska trauma, ali naješće su to moždana, neurološka oboljenja. Osobe koje od njih pate imaju poteškoća prilikom ustajanja i koračanja. Nekad nemaju snage u nogama, jednostavno kao da ih ne slušaju i izdaju. Zato lako izgube balans i padaju. Ipak, lakše je kretati se po ravnom terenu nego po valovitom. Savladavanje uzbrdica ovakvim osobama je velik izazov. Nizbrdice nisu ništa bolje za njih. Gravitacija radi svoje i vuče ih nizbrdo, dok oni snagom svojih nogu treba da joj se odupru. Ravnica je neuporedivo bolja za njih. Uz korišćenje štapa ili hodalice, oni su daleko zaštićeniji jer imaju oslonac ako ih noge baš ne slušaju dobro.
Stepenice isto nisu ni malo za zanemarivanje. Neke osobe, kako im se bliži starost, ozbiljno razmišljaju o tome. Prave planove da se presele u kuću koja nema nijedan stepenik. Mladost ne zna zašto, ali starost, često dobro zna. U gradovima, odnosno u gradskim domovima za stare mahom su zbog toga ugrađeni liftovi i posebne pokretne stolice na stepeništima. Seoske kuće koje se adaptiraju u staračke domove, a naročito ravničarske kuće, nemaju stepenika. Čak iako nisu potpuno prizemne i ako su par stepenika uzdignute od tla, ti stepenici su prerađeni u posebne rampe koje su duge i imaju izuzetno blagu kosinu. Svakako, tu je uvek neko da pomogne, kako bi korisnici doma bili bezbedni. Prostrane ravničarske kuće idealne su za boravak starih ljudi. U njima i oko njih oni se mnogo lakše kreću, nego negde gde su na sve strane usponi i nizbrdice, stepeništa i gelenderi. Pored toga, sama struktura soba je takva da su one izuzetno prostrane. Njihova veličina je takva da to čak bude nepojmljivo nekom ko ranije nije boravio u tom kraju. Visoki plafoni daju još jednu dimenziju prostranosti i veličine. Topla atmosfera, ruralni detalji i motivi stvaraju jedan poseban, pomalo misteriozan osećaj prijatnosti. Osobe koje potiču iz ovakvog podneblja naročito uživaju u ovakvoj atmosferi jer im vraća lepe uspomene iz detinjstva.
U ravničarskim selima postoje uslovi i da se u okviru staračkog doma gaje neke domaće životinje. Štaviše veoma lako tu bi mogla biti mala farma. Proizvodnja domaćeg mleka i mlečnih proizvoda, jaja i mesa – mnogo znači. Pored čistog vazduha, tu je i zdrava hrana.
Postojale su čak i neke ideje da se izabere neko manje selo koje je gotovo napušteno i da se celo pretvori u starački dom. Svako bi imao svoju stambenu jedinicu i to bi ličilo na zajednice u kojima žive stari ljudi, a koje postoje na primer, na Floridi. Ova ideja je veoma interesantna. Videćemo da li će se u nekoj skorijoj ili daljoj budućnosti sprovesti u delo.
Pročitajte još:
Kako izgledaju starački domovi van grada
M. K.
