Registruj se
Prijavi se
Šta ako neko ne želi da ide u starački dom
2020-05-27 22:56:55
Za neke osobe dom za smeštaj i negu starijih i odraslih lica je idealno rešenje. Prednosti i razloga je puno, ali šta ako neko ne želi da ide u starački dom i ako to izričito odbija.
Pre svega, treba podvući da je odlazak u starački dom isključivo odluka pojedinca i da niko nikog tamo ne može da smesti na silu. Neophodno je da osoba da svoj pristanak i da je saglasna sa tim da se tamo preseli. Znamo da su staracki domovi mesta u kojima borave mahom starije osobe narušenog zdravlja. Sve one kojima je zdravlje koliko-toliko očuvano, mogu da žive samostalno i da se same staraju o sebi. Za sve ostale treba naći neko rešenje, a jedno od njih je upravo dom. Kada kažemo da je preseljenje isključivo na dobrovoljnoj osnovi, neki imaju dodatna pitanja u vezi sa osobama koje imaju narušeno mentalno zdravlje i njihovom sposobnošću da samostalno donose odluke. Ovo je jedna veoma važna odluka, zato je i jasno pitanje koje porodica postavlja, ako su u pitanju baka ili deka koji evidentno nisu više u stanju da racionalno razmišljaju jer im je usled neuroloških oboljenja narušen i kognitivni status. Pravno gledano, osoba se mora voditi kao neko ko usled bolesti nije više u stanju da odlučuje o sebi i takva osoba mora imati staratelja. Staratelj je najčešće dete, ili neki drugi mlađi član porodice. To može biti brat ili sestra. Najvažnije je da od tada, ta osoba snosi odgovornost za donošenje odluka umesto starije i bolesne osobe. Ovo ne treba olako shvatati i uvek treba preduzimati korake koji su u skladu sa preporukama lekara. Iako je osoba stara i bolesna, uvek treba poštovati njenu ličnosti i emocije. Ali, postoje situacije u kojima je oboljenje veoma ozbiljno i u poodmakloj fazi, tako da tada, osoba nije sposobna ni da prepoznaje članove svoje porodice, a kamoli da donosi životne odluke. Deca i unuci su najčešće ti koji preuzimaju ulogu staratelja i oni čine sve što je u najboljem interesu starije i bolesne osobe.
Foto: Pixabay
Treba uvek znati da je važno zaštiti stare ljude i obezbediti im sve ono za šta su se oni borili da nama pruže kada smo bili mali i nemoćni da sami brinemo o sebi. Pre svega, težili su da nas zaštite. Da budemo uvek bezbedni. Pazili su na nas da ne padnemo i da se ne povredimo. Brinuli su o našoj ishrani i odevanju. Negovali su nas i brinuli o našoj higijeni. Sada je došao red na nas i sve se preokrenulo. O svemu navedenom sada treba da brinemo mi.
Jedina razlika je u tome što smo sada i mi sami možda roditelji i imamo svoju decu o kojoj se staramo. Ona su uvek naš prioritet i tako to treba da bude. Na mladima svet ostaje. To ne znači da treba da zanemarimo svoje roditelje. To samo znači da treba da nađemo najbolje rešenje, koje će svima odgovarati. Neke starije osobe se izjašnjavaju da hoće da idu u starački dom kada za to dođe vreme. Obično izgovaraju rečenicu koja glasi da neće nikome da budu na teretu. Sa ovakvim izjavama treba biti obazriv. Nekada ih daju osobe koje u dubini duše nisu i sigurne šta žele, ali možda potajno priželjkuju da ih deca i unuci odvrate od ovakve zamisli.
Ali, šta je suština i zašto se o staračkim domovima toliko priča, polemiše, dok se stavovi nekih ljudi veoma razlikuju. Pre svega, treba napomenuti da su protivnici domova za stare gotovo po pravilu osobe koje sa njima nisu imale nikakvih dodirnih tačaka. To su ljudi kojim su roditelji još mladi i u snazi, ili možda ni nemaju roditelje. Nisu ni imali prilike da iskuse na svojoj koži ili u svojoj neposrednoj blizini šta to ustvari znači negovati nekog ko je star i bolestan. Najverovatnije nisu imali ni bake i deke koji su bili u tom stadijumu. Tako da, oni negativan stav o domovima iznose bez ikakvog osnova. Oni misle da, kada bi se našli u toj situaciji da treba da brinu na primer, osvojim roditeljima, to ne bi uradili tako što bi ih smestili u dom za stare. Čak, osuđuju druge koji su to uradili. Ako su im roditelji mladi, a gledaju nečiji tuđ primer ostarelih i bolesnih roditelja, uopšte nemaju osećaj da će jednog dana, možda i oni sami doći u istu takvu situaciju. Kao da će njihovi roditelji zauvek biti vitalni. Tako da, sve ovo postaje jasno osobama koje se nađu u ovoj situaciji. Tek tad postaju svesne šta podrazumeva briga o staroj osobi koja je zanemoćala. Tada uviđaju da je to drugačije od brige o detetu, i da je dosta komplikovanije. To je veoma zahtevan i intenzivan posao. Dok smo mladi ne znamo tačno kako se oseća neko ko je star i bolestan. Možda je demencija Božiji dar, da lakše prebrode ili da nisu tako svesni kraja koji im se bliži. Verovatno je lakše mozgu da odluta u detinjstvo, da meša osobe i ne prepoznaje ukućane, nego da razmišlja o umiranju. Svakako, to je doba kada se sve životne funkcije postepeno gase. Čak i bolesti se mešaju i daju razne slike. Demencija nije sama i prate je neka druga neurološka, kardiološka, reumatološka i druga oboljenja. Osim sigurnosti i stalne nege, neophodno je osobu zdravstveno nadzirati. Terapija mora redovno da se uzima, a zdravstvenom stanju se prilagođava ishrana i način života.
Međutim, važan je i socijalni život. To što je neko dementan, ne znači da mu ne treba drug i prijatelj s kojim će pričati i deliti sve što mu padne a pamet, iz koje god ere da potiče. Televizor ne treba da bude jedini prijatelj starije osobe. Važno je da je tu još neko. Deca i unuci ne mogu stalno biti prisutni. Jednostavno, imaju svoje živote. Nisu se rodili da bi ih u jednom momentu stavili po strani na neizvesno vreme. To ne bi bilo fer ni prema njima.
Ali, kako onda privoleti osobu, ili još bolje rečeno, kako je podstaći da razmisli o svom stavu o staračkim domovima i eventualno promeni mišljenje. Pre svega, današnje starije osobe pamte isključivo državne gerijatrijske centre koji liče na bolnice. Moguće je da se plaše takve atmosfere. Verovatno nisu ni svesni da današnji starački domovi izgledaju kao lepe privatne kuće na više spratova. Imaju veoma lepo uređene dvorišta. Mnogi imaju i kućne ljubimce. Prostor je velik i veoma lepo uređen i spolja i iznutra. Sve je čisto. Tu imaju sve što im je potrebno i za odmor i za zabavu. Treba ih povesti u obilazak nekih staračkih domova kako bi se sami uverili da ti vlada topla, kućna atmosfera. Na taj način, a i uviđajući da je to najbezbednije i najpraktičnije rešenje, vrlo je moguće da će promeniti mišljenje i izraziti želju da se, makar probno, presele u dom za stare.
Pročitajte još:
Skrivene prednosti staračkih domova
M. K.
Pre svega, treba podvući da je odlazak u starački dom isključivo odluka pojedinca i da niko nikog tamo ne može da smesti na silu. Neophodno je da osoba da svoj pristanak i da je saglasna sa tim da se tamo preseli. Znamo da su staracki domovi mesta u kojima borave mahom starije osobe narušenog zdravlja. Sve one kojima je zdravlje koliko-toliko očuvano, mogu da žive samostalno i da se same staraju o sebi. Za sve ostale treba naći neko rešenje, a jedno od njih je upravo dom. Kada kažemo da je preseljenje isključivo na dobrovoljnoj osnovi, neki imaju dodatna pitanja u vezi sa osobama koje imaju narušeno mentalno zdravlje i njihovom sposobnošću da samostalno donose odluke. Ovo je jedna veoma važna odluka, zato je i jasno pitanje koje porodica postavlja, ako su u pitanju baka ili deka koji evidentno nisu više u stanju da racionalno razmišljaju jer im je usled neuroloških oboljenja narušen i kognitivni status. Pravno gledano, osoba se mora voditi kao neko ko usled bolesti nije više u stanju da odlučuje o sebi i takva osoba mora imati staratelja. Staratelj je najčešće dete, ili neki drugi mlađi član porodice. To može biti brat ili sestra. Najvažnije je da od tada, ta osoba snosi odgovornost za donošenje odluka umesto starije i bolesne osobe. Ovo ne treba olako shvatati i uvek treba preduzimati korake koji su u skladu sa preporukama lekara. Iako je osoba stara i bolesna, uvek treba poštovati njenu ličnosti i emocije. Ali, postoje situacije u kojima je oboljenje veoma ozbiljno i u poodmakloj fazi, tako da tada, osoba nije sposobna ni da prepoznaje članove svoje porodice, a kamoli da donosi životne odluke. Deca i unuci su najčešće ti koji preuzimaju ulogu staratelja i oni čine sve što je u najboljem interesu starije i bolesne osobe.
Treba uvek znati da je važno zaštiti stare ljude i obezbediti im sve ono za šta su se oni borili da nama pruže kada smo bili mali i nemoćni da sami brinemo o sebi. Pre svega, težili su da nas zaštite. Da budemo uvek bezbedni. Pazili su na nas da ne padnemo i da se ne povredimo. Brinuli su o našoj ishrani i odevanju. Negovali su nas i brinuli o našoj higijeni. Sada je došao red na nas i sve se preokrenulo. O svemu navedenom sada treba da brinemo mi.
Jedina razlika je u tome što smo sada i mi sami možda roditelji i imamo svoju decu o kojoj se staramo. Ona su uvek naš prioritet i tako to treba da bude. Na mladima svet ostaje. To ne znači da treba da zanemarimo svoje roditelje. To samo znači da treba da nađemo najbolje rešenje, koje će svima odgovarati. Neke starije osobe se izjašnjavaju da hoće da idu u starački dom kada za to dođe vreme. Obično izgovaraju rečenicu koja glasi da neće nikome da budu na teretu. Sa ovakvim izjavama treba biti obazriv. Nekada ih daju osobe koje u dubini duše nisu i sigurne šta žele, ali možda potajno priželjkuju da ih deca i unuci odvrate od ovakve zamisli.
Ali, šta je suština i zašto se o staračkim domovima toliko priča, polemiše, dok se stavovi nekih ljudi veoma razlikuju. Pre svega, treba napomenuti da su protivnici domova za stare gotovo po pravilu osobe koje sa njima nisu imale nikakvih dodirnih tačaka. To su ljudi kojim su roditelji još mladi i u snazi, ili možda ni nemaju roditelje. Nisu ni imali prilike da iskuse na svojoj koži ili u svojoj neposrednoj blizini šta to ustvari znači negovati nekog ko je star i bolestan. Najverovatnije nisu imali ni bake i deke koji su bili u tom stadijumu. Tako da, oni negativan stav o domovima iznose bez ikakvog osnova. Oni misle da, kada bi se našli u toj situaciji da treba da brinu na primer, osvojim roditeljima, to ne bi uradili tako što bi ih smestili u dom za stare. Čak, osuđuju druge koji su to uradili. Ako su im roditelji mladi, a gledaju nečiji tuđ primer ostarelih i bolesnih roditelja, uopšte nemaju osećaj da će jednog dana, možda i oni sami doći u istu takvu situaciju. Kao da će njihovi roditelji zauvek biti vitalni. Tako da, sve ovo postaje jasno osobama koje se nađu u ovoj situaciji. Tek tad postaju svesne šta podrazumeva briga o staroj osobi koja je zanemoćala. Tada uviđaju da je to drugačije od brige o detetu, i da je dosta komplikovanije. To je veoma zahtevan i intenzivan posao. Dok smo mladi ne znamo tačno kako se oseća neko ko je star i bolestan. Možda je demencija Božiji dar, da lakše prebrode ili da nisu tako svesni kraja koji im se bliži. Verovatno je lakše mozgu da odluta u detinjstvo, da meša osobe i ne prepoznaje ukućane, nego da razmišlja o umiranju. Svakako, to je doba kada se sve životne funkcije postepeno gase. Čak i bolesti se mešaju i daju razne slike. Demencija nije sama i prate je neka druga neurološka, kardiološka, reumatološka i druga oboljenja. Osim sigurnosti i stalne nege, neophodno je osobu zdravstveno nadzirati. Terapija mora redovno da se uzima, a zdravstvenom stanju se prilagođava ishrana i način života.
Međutim, važan je i socijalni život. To što je neko dementan, ne znači da mu ne treba drug i prijatelj s kojim će pričati i deliti sve što mu padne a pamet, iz koje god ere da potiče. Televizor ne treba da bude jedini prijatelj starije osobe. Važno je da je tu još neko. Deca i unuci ne mogu stalno biti prisutni. Jednostavno, imaju svoje živote. Nisu se rodili da bi ih u jednom momentu stavili po strani na neizvesno vreme. To ne bi bilo fer ni prema njima.
Ali, kako onda privoleti osobu, ili još bolje rečeno, kako je podstaći da razmisli o svom stavu o staračkim domovima i eventualno promeni mišljenje. Pre svega, današnje starije osobe pamte isključivo državne gerijatrijske centre koji liče na bolnice. Moguće je da se plaše takve atmosfere. Verovatno nisu ni svesni da današnji starački domovi izgledaju kao lepe privatne kuće na više spratova. Imaju veoma lepo uređene dvorišta. Mnogi imaju i kućne ljubimce. Prostor je velik i veoma lepo uređen i spolja i iznutra. Sve je čisto. Tu imaju sve što im je potrebno i za odmor i za zabavu. Treba ih povesti u obilazak nekih staračkih domova kako bi se sami uverili da ti vlada topla, kućna atmosfera. Na taj način, a i uviđajući da je to najbezbednije i najpraktičnije rešenje, vrlo je moguće da će promeniti mišljenje i izraziti želju da se, makar probno, presele u dom za stare.
Pročitajte još:
Skrivene prednosti staračkih domova
M. K.
