Registruj se
Prijavi se
Strah od vađenja krvi u laboratoriji
2020-09-11 02:22:01
Strah od vađenja krvi može uključivati dve različite fobije. Jedna je strah od igala, a druga je strah od krvi. Kod nekih osoba ovaj strah je prisutan u nekoj blažoj i podnošljivoj meri, ali ima i onih kod kojih je ekstremno izražen.
Kada je reč o strahu od vađenja krvi, treba imati na umu da li je reč o detetu ili odrasloj osobi. Zašto? Zato što je za decu normalno da se plaše igle i injekcija. Ona nisu navikla na osećaj bušenja kože iglom i na bol koji se oseti. Ali, kada odrastu i razumeju da je nekad neophodno primiti vakcinu, injekciju ili dati krv radi analize, ona nauče da tolerišu i bol i igle. Ako se kod odraslih javljaju strahovi ovog tipa, oni se dijagnostikuju kao fobije. Što se tiče dece, sa njima je neophodno pažljivo postupati. Kada lekar naloži da treba da se uradi analiza krvi, dete treba odvesti na mesto gde će se ono osećati sigurno i koliko toliko lepo. Na primer, ako se dete prehladi i boli ga grlo, pedijatar će jednostavnom analizom krvi utvrditi da li je reč o bakteriji ili virusu. Dete treba odvesti u najbližu biohemijsku laboratoriju. Na spisku treba pogledati prema mestu i ako ste u Novom Sadu, onda su to laboratorije Novi Sad gde su predstavljene one najbolje iz ovog grada. Privatne laboratorije itekako vode računa o svojim klijentima, a tu su naravno i mali pacijenti, tj. deca. Kada ona dođu da bi izvadila krv, neophodno je da postoji nešto što će im odvratiti pažnju. To su igračke. Ima ih u izobilju. U laboratoriji su spremne igračke i za devojčice i za dečake raznih uzrasta, kako bi imali čime da zaokupe pažnju dok laborant uzima uzorak krvi. Koliko god da dete ima svojih igračaka kod kuće, ove igračke koje vidi u laboratoriji za njega ili nju su nove i samim tim veoma zanimljive. Sigurno će privući detetovu pažnju i želeće njima da se igra. To je uvod u kome se dete opušta i oseća lepo. Samo vađenje krvi treba uraditi pažljivo. Roditelj je tu da ohrabri dete, pričajući mu nešto lepo i utešno. Laboranti u privatnim laboratorijama imaju iskustva u radu sa decom i znaju kako da im priđu. Neke osobe imaju više talenta za to, neke manje, ali bitno je potruditi se i rezultat će sigurno biti dobar. Ovakve situacije veoma su važne, kao i reakcija roditelja u njima. Deca se nikako ne smeju grditi ako se opiru. Potrebno je strpljenje. S obzirom na to da su privatne biohemijske laboratorije veoma lepo uređene i da ima igračaka, deca u startu dobijaju dozu pozitivne energije jer se nalaze u prijatnom prostoru. Dobra stvar je i to što se njima uglavnom vadi krv iz prsta, a to se radi pomoću štipaljke. Tako da, iako to malko boli, ipak nema vidljive igle i asocijacije na injekcije. Nekoj deci je štipaljkica zanimljiva. Decu nikako ne treba lagati i govoriti im da ništa ne boli, već nekako minimizirati bol i osećaj koji on stvara. Za to služe i grimase. Najbolje je reći im da će malo da ih štipne, ali da nije strašno i da brzo bude gotovo, i da malko zaboli, ali da brzo prođe. Onda će ona biti spremna na neku količinu bola koju budu zamislila. Informacija da će proći brzo je važna jer će je imati na umu kad osete blagi bol prilikom uboda štipaljke. Koliko god da im se to ne sviđa, znaju da će brzo da prestane jer im je tako rečeno. Dok laborant nakapava krv u epruvetu, deci priča nešto zanimljivo i umirujuće. Najbolje je govoriti im da je to nište i još malko pa gotovo. Neka deca postanu radoznala kada vide krv kako kaplje i onda im možemo ispričati zanimljivu priču koju ona mogu razumeti. Na primer, kako se pod mikroskopom vidi šta ima u kapi krvi i na osnovu toga doktori daju sirupe koje deca piju da ozdrave. Na ovaj način hranimo njihovu prirodnu radoznalost i budimo interesovanje za medicinu i nauku.
Foto: Pixabay
Što se tiče odraslih i njihovih strahova, situacija može biti dosta komplikovanija. Ukoliko je reč o nekom blažem obliku, onda takve osobe, bez obzira na neprijatnost koju osećaju, ipak mogu da istrpe vađenje krvi i iglu. Strah nije toliki da ih blokira ili da im izaziva preveliku anksioznost koju ne mogu da kontrolišu. Međutim strah može biti mnogo intenzivniji. Reč je o tripanofobiji ili strahu od igle, ili o hemofobiji, a to je strah od krvi. Ove fobije mogu imati veoma ozbiljne simptome. Neki od njih su: napadi panike, anksioznost, mučnina, lupanje srca, povišen krvni pritisak. Tripanofobija je nešto češća pojava od hemofobije. O uzročnicima postoje mnoge pretpostavke. Uglavnom se neka traumatična iskustva povezuju sa pojavama fobija, ali nije isključen ni genetski faktor, odnosno predispozicija ka pojavi opšte anksioznosti. Lečenje podrazumeva kognitivno-biheviorističku terapiju, terapiju izlaganja uzroku, kao i medikamentoznu terapiju. Kod osoba koje su pogođene ovim fobijama javlja se i posledica koja je veoma loša po njih, a to je odlaganje lečenja i poseta lekaru kako se ne bi dovele u situaciju da treba da vade krv i rade analize. U nekim slučajevima, lekar prepisuje lekove protiv anksioznosti kako bi moglo da se uradi uzorkovanje krvi. Svakako, reč je o oboljenjima koje zahtevaju stručnu pomoć terapeuta. U slučajevima kada su simptomi blagi i podnošljivi, vađenje krvi se sprovodi bez poteškoća, ako zanemarimo pojačanu neprijatnost koju pacijenti unutar sebe preživljavaju. Svaki detalj može da pomogne da se situacija lakše prevaziđe, a tu spada razgovor sa laborantom tokom procedure, jer kada su on ili ona upoznati sa prisustvom fobije, znaju kakav pristup da primene u takvim situacijama.
Pročitajte još:
- Urea i kreatinin i priprema za analizu u laboratoriji
M. K.
Kada je reč o strahu od vađenja krvi, treba imati na umu da li je reč o detetu ili odrasloj osobi. Zašto? Zato što je za decu normalno da se plaše igle i injekcija. Ona nisu navikla na osećaj bušenja kože iglom i na bol koji se oseti. Ali, kada odrastu i razumeju da je nekad neophodno primiti vakcinu, injekciju ili dati krv radi analize, ona nauče da tolerišu i bol i igle. Ako se kod odraslih javljaju strahovi ovog tipa, oni se dijagnostikuju kao fobije. Što se tiče dece, sa njima je neophodno pažljivo postupati. Kada lekar naloži da treba da se uradi analiza krvi, dete treba odvesti na mesto gde će se ono osećati sigurno i koliko toliko lepo. Na primer, ako se dete prehladi i boli ga grlo, pedijatar će jednostavnom analizom krvi utvrditi da li je reč o bakteriji ili virusu. Dete treba odvesti u najbližu biohemijsku laboratoriju. Na spisku treba pogledati prema mestu i ako ste u Novom Sadu, onda su to laboratorije Novi Sad gde su predstavljene one najbolje iz ovog grada. Privatne laboratorije itekako vode računa o svojim klijentima, a tu su naravno i mali pacijenti, tj. deca. Kada ona dođu da bi izvadila krv, neophodno je da postoji nešto što će im odvratiti pažnju. To su igračke. Ima ih u izobilju. U laboratoriji su spremne igračke i za devojčice i za dečake raznih uzrasta, kako bi imali čime da zaokupe pažnju dok laborant uzima uzorak krvi. Koliko god da dete ima svojih igračaka kod kuće, ove igračke koje vidi u laboratoriji za njega ili nju su nove i samim tim veoma zanimljive. Sigurno će privući detetovu pažnju i želeće njima da se igra. To je uvod u kome se dete opušta i oseća lepo. Samo vađenje krvi treba uraditi pažljivo. Roditelj je tu da ohrabri dete, pričajući mu nešto lepo i utešno. Laboranti u privatnim laboratorijama imaju iskustva u radu sa decom i znaju kako da im priđu. Neke osobe imaju više talenta za to, neke manje, ali bitno je potruditi se i rezultat će sigurno biti dobar. Ovakve situacije veoma su važne, kao i reakcija roditelja u njima. Deca se nikako ne smeju grditi ako se opiru. Potrebno je strpljenje. S obzirom na to da su privatne biohemijske laboratorije veoma lepo uređene i da ima igračaka, deca u startu dobijaju dozu pozitivne energije jer se nalaze u prijatnom prostoru. Dobra stvar je i to što se njima uglavnom vadi krv iz prsta, a to se radi pomoću štipaljke. Tako da, iako to malko boli, ipak nema vidljive igle i asocijacije na injekcije. Nekoj deci je štipaljkica zanimljiva. Decu nikako ne treba lagati i govoriti im da ništa ne boli, već nekako minimizirati bol i osećaj koji on stvara. Za to služe i grimase. Najbolje je reći im da će malo da ih štipne, ali da nije strašno i da brzo bude gotovo, i da malko zaboli, ali da brzo prođe. Onda će ona biti spremna na neku količinu bola koju budu zamislila. Informacija da će proći brzo je važna jer će je imati na umu kad osete blagi bol prilikom uboda štipaljke. Koliko god da im se to ne sviđa, znaju da će brzo da prestane jer im je tako rečeno. Dok laborant nakapava krv u epruvetu, deci priča nešto zanimljivo i umirujuće. Najbolje je govoriti im da je to nište i još malko pa gotovo. Neka deca postanu radoznala kada vide krv kako kaplje i onda im možemo ispričati zanimljivu priču koju ona mogu razumeti. Na primer, kako se pod mikroskopom vidi šta ima u kapi krvi i na osnovu toga doktori daju sirupe koje deca piju da ozdrave. Na ovaj način hranimo njihovu prirodnu radoznalost i budimo interesovanje za medicinu i nauku.
Što se tiče odraslih i njihovih strahova, situacija može biti dosta komplikovanija. Ukoliko je reč o nekom blažem obliku, onda takve osobe, bez obzira na neprijatnost koju osećaju, ipak mogu da istrpe vađenje krvi i iglu. Strah nije toliki da ih blokira ili da im izaziva preveliku anksioznost koju ne mogu da kontrolišu. Međutim strah može biti mnogo intenzivniji. Reč je o tripanofobiji ili strahu od igle, ili o hemofobiji, a to je strah od krvi. Ove fobije mogu imati veoma ozbiljne simptome. Neki od njih su: napadi panike, anksioznost, mučnina, lupanje srca, povišen krvni pritisak. Tripanofobija je nešto češća pojava od hemofobije. O uzročnicima postoje mnoge pretpostavke. Uglavnom se neka traumatična iskustva povezuju sa pojavama fobija, ali nije isključen ni genetski faktor, odnosno predispozicija ka pojavi opšte anksioznosti. Lečenje podrazumeva kognitivno-biheviorističku terapiju, terapiju izlaganja uzroku, kao i medikamentoznu terapiju. Kod osoba koje su pogođene ovim fobijama javlja se i posledica koja je veoma loša po njih, a to je odlaganje lečenja i poseta lekaru kako se ne bi dovele u situaciju da treba da vade krv i rade analize. U nekim slučajevima, lekar prepisuje lekove protiv anksioznosti kako bi moglo da se uradi uzorkovanje krvi. Svakako, reč je o oboljenjima koje zahtevaju stručnu pomoć terapeuta. U slučajevima kada su simptomi blagi i podnošljivi, vađenje krvi se sprovodi bez poteškoća, ako zanemarimo pojačanu neprijatnost koju pacijenti unutar sebe preživljavaju. Svaki detalj može da pomogne da se situacija lakše prevaziđe, a tu spada razgovor sa laborantom tokom procedure, jer kada su on ili ona upoznati sa prisustvom fobije, znaju kakav pristup da primene u takvim situacijama.
Pročitajte još:
- Urea i kreatinin i priprema za analizu u laboratoriji
M. K.
