Registruj se
Prijavi se
Više prostora za igru i učenje u privatnim vrtićima
2020-07-16 21:44:44
Izbor vrtića diktira dosta toga. Ako se odlučite za neki od privatnih vrtića, onda birate mesto gde su uslovi olakšani za sprovođenje kvalitetnog programa rada.
Iako privatni vrtici po mnogo čemu imaju sličnosti sa onima koji to nisu, ipak, veliki je spisak onoga što ih izdvaja. Važnost izvesnih preduslova za stvaranje idealne atmosfere za sprovođenje kvalitetnog programa rada je evidentna. Šta je to čini kvalitet u radu predškolske ustanove? Da bi se odgovorilo na ovo važno pitanje, neke kockice moraju da se slože. Vaspitno-obrazovni rad zavisi od toga ko ga sprovodi u delo. Ali, nije samo to bitno, već je isto veoma značajno gde, na koji način i u kakvoj atmosferi.
Prilikom raspitivanja o privatnim vrtićima, odlascima u posetu radi upoznavanja i biranja budućeg mesta gde ćete upisati dete, najviše informacija dobijate o programu i načinu rada. Ono što sami vidite je prostor i način na koji je podeljen i koncipiran. Verovatno upoznajete i vaspitače. Samim tim, postajete dosta detaljno informisani o svemu što se tu nudi. Slično je i u državnim vrtićima. Svi su skloni tome da o odmah u glavi prave kalkulacije i poređenja. Privatnih vrtića ima zaista puno, i tek kad se ta cifra pogleda, vidi se kolika je potreba za mestima u vrtiću postojala ranije, pre nego što se većina otvorila. Sami osnivači privatnih predškolskih ustanova često su vaspitači, pedagozi i druge osobe iz struke. Ako je to tako, onda one dolaze iz neke državne ustanove i nose radno iskustvo sa sobom. Mnogi od njih reći će vam da su bili inspirisani i motivisani time što su sami imali ideje kako bi nešto u radu ustanove postavili na drugačiji način i kako bi sami organizaciono unapredili mnogo toga.
Foto: Pixabay
Prilikom postavljanja osnova, stručnost i znanje su na prvom mestu. Razumevanje metodike rada, poznavanje dečije psihologije, izbor usmerenja u programskom radu, preduslovi su formiranja kvalitetnog programa i osnivanja ustanove koja će imati mnogo toga dobrog da pruži. Kada se ovi preduslovi ispune, treba naći prostor. Potom ga treba adaptirati i osmisliti. Sve je veoma isprepletano i zahteve vizionarski um. Kakav će biti raspored prostorija, da li su postojeće sobe dovoljno velike ili prostor treba renovirati tako da se steknu bolji uslovi – samo su neka od inicijalnih pitanja. Ovo nije poduhvat koga bilo ko može da se prihvati. Mnogi su probali i odustali. Ima i onih koji nisu odustali, alu su istisnuti zbog loše procene. Jednostavno, nisu mogli da izađu na kraj sa konkurencijom.
Privatni vrtići najviše privlače roditelje jer su prostorno mnogo bolje i bogatije uređeni i bolje su opremljeni. Isto tako, ima manje dece u grupama. Još na početku svima postane jasno koliko je to važno. Počevši od adaptacije, pa kasnije kada kreće socijalizacija i individualni pristup u radu, mnogo je lakše kad au grupi ima osmoro do dvanaestoro dece nego kada ih oma preko dvadeset.
Kada je broj mališana optimalan onda je i prostor koji veći, ima više mesta za igru. Za svakoga u svakom trenutku postoji dovoljno igračaka u raznim centrima interesovanja. Ako neko dete više voli da crta tokom slobodnih aktivnosti, a drugo da se igra autićima, za svakog ponaosob biće sasvim dovoljno mesta. Nema gužve, svađe i guranja oko neke omiljene igračke jer ima dovoljno omiljenih igračaka za svakog.
Kada se uči nešto novo, o kojoj god oblasti je reč, takođe ima mnogo više prostora da svako dete pita šta ga zanima ili šta mu nije jasno. U velikim grupama, mnoga deca ne mogu ni da čuju o čemu je reč, a kamoli da aktivno učestvuju. Upoznavanje svete oko nas i osnova prirodnih nauka samo su deo male školice koja se u vrtićima sprovodi. Deca su radoznala i vole da uče. Vole da postavljaju pitanja i saznaju nove stvari. Ne treba nikad sputavati njihovu radoznalost i želju za znanjem.
S druge strane, treba naglasiti koliko je ustvari komplikovano sve ovo postići. Čak i kad neko ima stručnost i znanje, to ne znači da će biti uspešan u vođenju posla. Mnogi su gledali kako to drugi rade, ali im je neka važna karika nedostajala te su odustali kad je uspeh izostao. Reč je o veoma kompleksnom zanimanju koje zahteva predan rad i mnogo energije. Čak i kada se sve postavi na pravo mesto i prevaziđu svi početni izazovi, tek tada nastupa rad koji podrazumeva mnogo napora i mogućih prepreka. To su prepreke koje se moraju svakodnevno prevazilaziti. Neko ko ima privatni vrtić i zahvaljujući dobroj postavci on je pun dece, zna vrlo dobro u kolikoj meri na dnevnom nivou može biti novih izazova. Isto tako, bilo kakva stagnacija se ne prašta u radu. Stalno se mora napredovati i usavršavati. Mora se pratiti i šta drugi rade, biti kreativan i inovativan kako bi se išlo u korak sa vremenom.
Izbor osoblja je od ključnog značaja. Ako su to osobe koje nisu pouzdane i ako im stalno treba neko da ih nadgleda i kontroliše, onda to nije to. Džabe sve ostalo u gomila uloženog novca, ako zaposleni ne mogu da prate tu viziju. Zato treba napraviti mudre izbore i ponekad donositi teške odluke. Treba biti lider koji je drugima inspiracija. Jedino tako se ide ka uspehu. Unapred treba sagledati sve, zacrtati neki plani i pridržavati ga se. Rad sa decom specifičan je i veoma zahtevan. Saradnja sa roditeljima veoma je važna, ali nisu svi roditelji spremni na nju i mogu je doživljavati na razne načine. Neki nisu dovoljno zainteresovani, dok su drugi uvek tu, da pomognu, da daju poneku sugestiju i da učestvuju u svim zajedničkim aktivnostima veoma rado.
Bilo kako bilo, najbolja vest je da kompleksan poduhvat stvaranja privatne predškolske ustanove na kraju prolazi eliminacioni ispit. Za to je zaslužna jaka konkurencija. Zahvaljujući njoj imamo kvalitet koji opstaje. Jednostavno, ona tera sve da budu još bolji i uvek idu napred.
Pročitajte još:
- Prekid adaptacije deteta na vrtić
M. K.
Iako privatni vrtici po mnogo čemu imaju sličnosti sa onima koji to nisu, ipak, veliki je spisak onoga što ih izdvaja. Važnost izvesnih preduslova za stvaranje idealne atmosfere za sprovođenje kvalitetnog programa rada je evidentna. Šta je to čini kvalitet u radu predškolske ustanove? Da bi se odgovorilo na ovo važno pitanje, neke kockice moraju da se slože. Vaspitno-obrazovni rad zavisi od toga ko ga sprovodi u delo. Ali, nije samo to bitno, već je isto veoma značajno gde, na koji način i u kakvoj atmosferi.
Prilikom raspitivanja o privatnim vrtićima, odlascima u posetu radi upoznavanja i biranja budućeg mesta gde ćete upisati dete, najviše informacija dobijate o programu i načinu rada. Ono što sami vidite je prostor i način na koji je podeljen i koncipiran. Verovatno upoznajete i vaspitače. Samim tim, postajete dosta detaljno informisani o svemu što se tu nudi. Slično je i u državnim vrtićima. Svi su skloni tome da o odmah u glavi prave kalkulacije i poređenja. Privatnih vrtića ima zaista puno, i tek kad se ta cifra pogleda, vidi se kolika je potreba za mestima u vrtiću postojala ranije, pre nego što se većina otvorila. Sami osnivači privatnih predškolskih ustanova često su vaspitači, pedagozi i druge osobe iz struke. Ako je to tako, onda one dolaze iz neke državne ustanove i nose radno iskustvo sa sobom. Mnogi od njih reći će vam da su bili inspirisani i motivisani time što su sami imali ideje kako bi nešto u radu ustanove postavili na drugačiji način i kako bi sami organizaciono unapredili mnogo toga.
Prilikom postavljanja osnova, stručnost i znanje su na prvom mestu. Razumevanje metodike rada, poznavanje dečije psihologije, izbor usmerenja u programskom radu, preduslovi su formiranja kvalitetnog programa i osnivanja ustanove koja će imati mnogo toga dobrog da pruži. Kada se ovi preduslovi ispune, treba naći prostor. Potom ga treba adaptirati i osmisliti. Sve je veoma isprepletano i zahteve vizionarski um. Kakav će biti raspored prostorija, da li su postojeće sobe dovoljno velike ili prostor treba renovirati tako da se steknu bolji uslovi – samo su neka od inicijalnih pitanja. Ovo nije poduhvat koga bilo ko može da se prihvati. Mnogi su probali i odustali. Ima i onih koji nisu odustali, alu su istisnuti zbog loše procene. Jednostavno, nisu mogli da izađu na kraj sa konkurencijom.
Privatni vrtići najviše privlače roditelje jer su prostorno mnogo bolje i bogatije uređeni i bolje su opremljeni. Isto tako, ima manje dece u grupama. Još na početku svima postane jasno koliko je to važno. Počevši od adaptacije, pa kasnije kada kreće socijalizacija i individualni pristup u radu, mnogo je lakše kad au grupi ima osmoro do dvanaestoro dece nego kada ih oma preko dvadeset.
Kada je broj mališana optimalan onda je i prostor koji veći, ima više mesta za igru. Za svakoga u svakom trenutku postoji dovoljno igračaka u raznim centrima interesovanja. Ako neko dete više voli da crta tokom slobodnih aktivnosti, a drugo da se igra autićima, za svakog ponaosob biće sasvim dovoljno mesta. Nema gužve, svađe i guranja oko neke omiljene igračke jer ima dovoljno omiljenih igračaka za svakog.
Kada se uči nešto novo, o kojoj god oblasti je reč, takođe ima mnogo više prostora da svako dete pita šta ga zanima ili šta mu nije jasno. U velikim grupama, mnoga deca ne mogu ni da čuju o čemu je reč, a kamoli da aktivno učestvuju. Upoznavanje svete oko nas i osnova prirodnih nauka samo su deo male školice koja se u vrtićima sprovodi. Deca su radoznala i vole da uče. Vole da postavljaju pitanja i saznaju nove stvari. Ne treba nikad sputavati njihovu radoznalost i želju za znanjem.
S druge strane, treba naglasiti koliko je ustvari komplikovano sve ovo postići. Čak i kad neko ima stručnost i znanje, to ne znači da će biti uspešan u vođenju posla. Mnogi su gledali kako to drugi rade, ali im je neka važna karika nedostajala te su odustali kad je uspeh izostao. Reč je o veoma kompleksnom zanimanju koje zahteva predan rad i mnogo energije. Čak i kada se sve postavi na pravo mesto i prevaziđu svi početni izazovi, tek tada nastupa rad koji podrazumeva mnogo napora i mogućih prepreka. To su prepreke koje se moraju svakodnevno prevazilaziti. Neko ko ima privatni vrtić i zahvaljujući dobroj postavci on je pun dece, zna vrlo dobro u kolikoj meri na dnevnom nivou može biti novih izazova. Isto tako, bilo kakva stagnacija se ne prašta u radu. Stalno se mora napredovati i usavršavati. Mora se pratiti i šta drugi rade, biti kreativan i inovativan kako bi se išlo u korak sa vremenom.
Izbor osoblja je od ključnog značaja. Ako su to osobe koje nisu pouzdane i ako im stalno treba neko da ih nadgleda i kontroliše, onda to nije to. Džabe sve ostalo u gomila uloženog novca, ako zaposleni ne mogu da prate tu viziju. Zato treba napraviti mudre izbore i ponekad donositi teške odluke. Treba biti lider koji je drugima inspiracija. Jedino tako se ide ka uspehu. Unapred treba sagledati sve, zacrtati neki plani i pridržavati ga se. Rad sa decom specifičan je i veoma zahtevan. Saradnja sa roditeljima veoma je važna, ali nisu svi roditelji spremni na nju i mogu je doživljavati na razne načine. Neki nisu dovoljno zainteresovani, dok su drugi uvek tu, da pomognu, da daju poneku sugestiju i da učestvuju u svim zajedničkim aktivnostima veoma rado.
Bilo kako bilo, najbolja vest je da kompleksan poduhvat stvaranja privatne predškolske ustanove na kraju prolazi eliminacioni ispit. Za to je zaslužna jaka konkurencija. Zahvaljujući njoj imamo kvalitet koji opstaje. Jednostavno, ona tera sve da budu još bolji i uvek idu napred.
Pročitajte još:
- Prekid adaptacije deteta na vrtić
M. K.
