Mirandre

Odlazak u starački dom za one koji su tamo bio je jedino, ili najbolje rešenja. Često se ova odluka odlaže iz raznih razloga. Neki od njih su opravdani, a iz drugih stoje predrasude i neznanje.

Selidba u dom nije svakom laka odluka. Ima puno nepoznanica i varijanti na temu koje utiču na stav o tome. Takođe, pružanje pomoći starijoj osobi od strane porodice i njene dece zavisi od više faktora. U svakom slučaju staracki dom omogućava da se sve što je bilo komplikovano i nerešivo, na kraju reši. Da li se većina odlučuje za dom samo ako su sve druge opcije otpale ili su iscrpljene. Dogod osoba iole može da funkcioniše u kućnim uslovima uz minimalnu tuđu pomoć, preseljenje u dom za stare se odlaže ili odbacuje. Ali, svako ko više ne može da funkcioniše samostalni ni u minimalnoj meri, dolazi u situaciju da je neminovan odlazak u starački dom. Koliko je ovo odlaganje dobro ili loše za samu stariju osobu i njenu porodicu.

Foto: Pixabay

Starost se može isplanirati, tako da se predvide sve okolnosti koje su moguće i da se smišlja strategija „šta ako se desi ovo ili ono“. Gledajući svoje roditelje i njihove roditelje, svako može donekle da nasluti kakva ga starost čeka, ili bolje rečeno, za šta postoji veća verovatnoća da se desi. Ko je imao priliku da uporedi starost svojih baba i deda i njihove dece, tj. svojih roditelja, verovatno da je mogao da povuče neke paralele. Genetika nije sve, ali može biti jedan od mogućih scenarija. Na primer, ako je nečiji deda ili baka, a posle njegovo ili njeno dete, tj. mama ili tata osobe o kojoj je reč, patili od neuroloških smetnji, gubitka ravnoteže, demencije, i moždanih oboljenja, onda je moguće da u dubokoj starosti ta ista osoba dođe u istu situaciju. Ovakvi bolesnici veoma su zahtevni za negu. Pokretni su, ali veoma nestabilni. Ne bi smeli samostalno da izlaze iz kuće, a naročito ako je reljef u okolini valovit i ako ima dosta stepeništa i sličnih prepreka. Idealno za njih bi bilo da su u ravnici i da žive u kući u kojoj nema ni jednog stepenika. Ukoliko pate od demencije, donekle se situacija može držati pod kontrolom uz pomoć lekova koje propisuje neurolog. Međutim, dešava se da nastupaju trenuci dezorijentacije u kojima osoba gubi kompas o prostoru i vremenu. To može da izazove potrebu da negde ode, misleći da je zakasnila i da treba da stigne na neko mesto. Čak se dešava da se uputi na potpuno suprotnu stranu od one na koju kaže da je krenula, ne prepoznajući okruženje. Povrh svega toga, mesto na koje je krenula može da bude ustvari nešto iz davne prošlosti, kao na primer škola. To su neistraženi putevi u mozgu, koji ustvari postoje jer se moždana funkcija narušava. Tako se prepliću starost i bolest i šta je od čega nastalo, to je kao priča o kokoški i jajetu. Ali, nije na nama da to odgonetnemo, već da se nosimo sa situacijom. I tako kada ova ostarela baka ili taj deka odlutaju negde i izgube se, tada mogu da nastanu problemi. Ali, manji je problem što su se izgubili, već je problem nestabilnost u hodu. Poput dece su koja su tek naučila da hodaju i koja često padaju. Mama je pored njih i bdi nad svakim korakom. Kao da je sat krenuo unazad. Deci se mozak razvija, a starima degradira. Dakle, problem nije u tome da se neko izgubi, već da padne i da se povredi. Ove povrede mogu biti lakše u vidu ogrebotina i modrica, koje prođu bez trajnih posledica. Na žalost stare kosti su krhke, pa se mogu desiti i teže posledice, kao što je na primer prelom kuka. Stari se od ove povrede teško oporavljaju. Neki se nikad ne oporave i zauvek ostanu vezani za krevet. Koliko god da je starost teška, ovako je najteža.

Zato treba uraditi sve što je u našoj moći da se spreče situacije koje bi mogle da dovedu do povreda. Neko bi rekao da to može da se desi svugde, pa i u kući. Tačno i to je onda Božija volja. Ali, ako se ne vodi računa o tome i starijoj osobi koja je tvrdoglava prepusti da sama odlučuje kad i gde će da ide, samostalno, ne želeći da je neko kontroliše, onda to već povećava mogućnost da se desi nešto što niko ne želi. Tada se situacija drastično komplikuje i više izbora nema. Osobi je neophodna stalna nega. Realno, to je izvodljivo samo u staračkom domu.

Da je ta ista stara osoba bila u domu pre nego što se povreda desila, do nje najverovatnije ne bi ni došlo. Istina je da ne bi bila kod svoje kuće, ali u domu za stare bi imala sve što joj treba za kvalitetan i ispunjen život. Udoban krevet, zabavu i društvo, zdravu i ukusnu hranu, veliko dvorište za šetnju ili park, pogled u zelenilo i u prostrana polja, pomoć u svakom trenutku, brigu o zdravlju i uzimanju lekova. Porodica dolazi u posetu i vodi svoju baku ili svog dedu u izlazak. Može da ga povede i negde na kraći put kada je u mogućnosti. S druge strane, scenario u kom osoba završava u staračkom domu jer je nepokretna, stvara lošu asocijaciju. Starački dom povezuje se sa životom vezanim za krevet, kao da je on uzrok toga, a ne jedino rešenje u datoj situaciji. Starački dom je ustvari blagoslov u najtežem trenutku, jer pruža mogućnost stalne brige i nege. Međutim, ako se tamo ode u najtežem trenutku, onda se on kao pojava poistovećuje sa tim trenutkom, a ne kao mesto gde će život biti moguć i olakšan uprkos novonastaloj situaciji. Slično je i sa osobama koje su pretrpele šlog i ostale nepokretne dok se ne rehabilituju. Starački dom je mesto gde su otišle upravo da bi se neko o njima brinuo i omogućio im da se oporave.

Pročitajte još:

Kako se donosi odluka da se osoba preseli u starački dom

M. K.