Registruj se
Prijavi se
Zašto starački dom ne treba da bude bauk
2020-09-09 02:42:03
U razvijenim zemljama zapada starački domovi su sasvim normalna stvar. Odluka da se stariji član porodice preseli u neki od njih ne nosi sa sobom stigmu. Na Balkanu to nije uvek slučaj.
Razlozi za odlazak u dom za stare nekad se odjednom pojave. Ima ih manje ili više. Kada se sagleda situacija, kod mnogih koji su se za dom odlučili to je zaista bilo jedino rešenje. Takve porodice kažu da ne znaju šta bi radili da nisu tu staracki domovi da pruže utočište i bezbedno mesto za život starijoj osobi. Zanimljivo je koliko je u našem podneblju i dalje prisutno to da neko ko se odlučio za dom, odnosno neko ko je podstakao svog roditelja, babu ili dedu da se tamo preseli, ustvari stavljen pred prećutnu osudu okoline i koliko često ima osećaj da postoji potreba da se za svoju odluku pravda. Kao da je to nešto loše. Kao da time iskazuje nebrigu i manjak interesovanja. Oni koji osuđuju, ili se sami nisu našli u toj situaciji ili to rade iz nekih drugih veoma negativnih pobuda. Naime, oni koji se sami nisu susreli sa tim da imaju ostarelog člana porodice koji je do te mere oštećenog zdravlja da zahteva da neko o njemu stalno brine, ne znaju šta to znači. Možda su vaspitani tako da misle da je briga o starima nešto što im mi dugujemo. To je apsolutno tačno! Dugujemo im da brinemo o njima, ali otkud onda mišljenje da je starački dom odraz nebrige. Istina je sušta suprotnost od ove predrasude. Stari i bolesni ne mogu sami da žive. Čak iako su polupokretni, nije dobro i nimalo bezbedno ostaviti ih da se sami snalaze. Opasnosti vrebaju na svakom ćošku. Neke bolesti su veoma čest pratilac i lajt motiv starosti. Tu spada demencija, kardio-vaskularne bolesti i neurološke bolesti. Kako se one manifestuju i zašto neko ko ima nešto sa ovog spiska ne sme da bude sam? Demencija će nju ili njega odvesti negde, danju ili noću i neće znati gde se nalazi, ko je, koliko ima godina, gde stanuje. Nju ili njega naći će neko. Pomoći će da se reši ko je i odakle je i da se vrati kući. Ova osoba nije u staračkom domu, već je kod svoje kuće. Da li je to briga? Da li je to famozno izbegavanje staračkog doma, jer Bože moj, dobra deca ne smeštaju svoje roditelje tamo, već su oni kod svoje kuće. A ti isti roditelji ni ne znaju gde im je kuća. Svoju decu ili ne prepoznaju uopšte ili misle da su njihovi roditelji. Misle da treba da požure jer kasne u školu… Svako ko ima nekog dementnog ili ga je nekad imao, dobro zna o čemu se radi. Ali, ne, najvažnije u celoj priči je da nisu u domu za stare.
Foto: Pixabay
Ljudi na zapadu nisu hladni, već su normalni. Oni brinu o svojim starima tako što im obezbeđuju život u sredini u kojoj im je udobno i u kojoj su bezbedni. Da stavimo po strani demenciju. Starijim osobama koje same žive može da pozli. Nema nikog da im pritekne odmah u pomoć, tako da ishod može da bude onakav kakav ne bi bio inače, da je tu neko uz njih. Boravak u staračkom domu mogao bi da im spase i produži život. Neko bi rekao da umesto odlaska u dom za stare može da se angažuje osoba koja će brinuti o babi ili dedi. Nije dovoljna jedna osoba već treba da bude više njih koje će se smenjivati. Ko to može da priušti? Sve te osobe treba nadgledati, upravljati njihovim radom, organizovati, naći im zamenu kad su zauzete, napraviti malu firmu koja se vrti oko babe ili dede. Ali, ta firma već postoji i zove se dom za stare. Tamo je lepo, udobno, toplo, ima društva, ima dvorište, ima TV, ima park, terasa, udoban krevet, udobna fotelja, knjiga, šah … Tamo ima svega, ali ne, to je starački dom.
Još jednom treba naglasiti, među onima koji su protiv doma za stare su osobe koje na svojoj koži nisu iskusile nemoć kada im se razbole roditelji ili babe i dede. Nisu se pitale šta će biti ako izađu s posla kad im se mama ili tata ne javljaju na telefon. Nisu morale da biraju da li će da uče sa svojom decom ili će da kupaju i presvlače svoje roditelje. Ali su zato jako pametne te osobe, drže drugima lekcije kako su mogli nekog svog u dom da smeste.
Šta ćemo sa lekovima? Babe i dede nisu baš pouzdane kada je uzimanje terapije u pitanju. Obično je reč o lekovima koje ne treba preskakati jer se situacija nepovratno može pogoršati. Neko mora da im da lekove, ponekad i 3 puta na dan. I mlađima nije lako da zapamte kad i šta. I te dozere za lekove treba neko da napuni.
Koliko nerviranja i brige! Da li su ti isti koji osuđuju pomislili koliki je stres imati bolesne roditelje koji su sami i zvati ih na telefon ujutru, u podne i uveče. Obilaziti ih kad god se može i češće. Strepeti svako jutro da li će se javiti na telefon. Ako se ne javi, čekati, pa ponovo zvati, pa onda opet, ako se ne jave, organizovati pomoć. Zvati komšije koji nisu kod kuće, ili jesu, moliti ih za uslugu. Izlaziti s posla i juriti da se vidi zašto se roditelj ne javlja na telefon. Zašto je mobilni nedostupan kad su mu 100 puta rekli (eh da je 100) da mora da ga redovno puni. Kako odvesti decu na more, kako otputovati na vikend sa porodicom? Da li je to zaista vredno toga. Neko ko je pregurao osamdesetu, poput deteta je ostavljen sam kod kuće, a deco, na vama je da se kidate, nervirate i strepite. Ali ne, vi ste dobra deca jer niste smestili roditelja u dom za stare. Najbolje bi bilo da ni nemate svoj život i da se umesto sebi svojoj porodici posvetite babi i dedi, da se preselite kod nje ili njega i da ga negujete. Dugujete mu to, zar ne?
Među protivnicima staračkog doma ima i onih koji dobro znaju šta znači da je neko star i bolestan, ali time što osuđuju druge pokušavaju da nađu opravdanje za svoj neuspeh i promašen život. Ne rade ništa, nemaju posao ni porodicu. Neguju lično svoje roditelje i žive od njihovih penzija, a posle, videćemo. Ali, zato su prvi koji će da osude one koji biraju svoju decu u odnosu na svoje roditelje. Osuđuju ih zato što imaju uspešne karijere i porodice.
U razvijenim zemljama ljudi su veoma praktični. Starost nosi sa sobom izazove i jasno je da su stari uglavnom poput dece. Deca ne treba da žive sama jer to nije bezbedno ni za njih, a ni za okolinu. Postoji mesto koje je po njihovoj meri skroz. Zove se starački dom. Neko im tamo kuva zdrave obroke u skladu sa preporukom lekara. Neko tamo pazi da ne padnu dok se kupaju ili dok se šetaju po sobi. Neko će da ih podigne ako se okliznu. Neko će da im da lekove. Neko će da ih redovno pregleda i kontroliše zdravlje. Neko će da im napuni mobilni, prinese vodu, nađe seriju na TV-u, pravi društvo, priča, sluša ih. Deca mogu ponekad i ponešto, ali ne mogu sve ovo. Briga o starima je radno mesto 24/7 i zahteva tim ljudi. Briga o starima nije balkanski mazohizam tipa odričem se života da negujem majku ili oca, pa tako može i deset godina, što da ne, rodili su me zato.
Pročitajte još:
Zašto se u staračkim domovima brzo popunjavaju mesta
M. K.
Razlozi za odlazak u dom za stare nekad se odjednom pojave. Ima ih manje ili više. Kada se sagleda situacija, kod mnogih koji su se za dom odlučili to je zaista bilo jedino rešenje. Takve porodice kažu da ne znaju šta bi radili da nisu tu staracki domovi da pruže utočište i bezbedno mesto za život starijoj osobi. Zanimljivo je koliko je u našem podneblju i dalje prisutno to da neko ko se odlučio za dom, odnosno neko ko je podstakao svog roditelja, babu ili dedu da se tamo preseli, ustvari stavljen pred prećutnu osudu okoline i koliko često ima osećaj da postoji potreba da se za svoju odluku pravda. Kao da je to nešto loše. Kao da time iskazuje nebrigu i manjak interesovanja. Oni koji osuđuju, ili se sami nisu našli u toj situaciji ili to rade iz nekih drugih veoma negativnih pobuda. Naime, oni koji se sami nisu susreli sa tim da imaju ostarelog člana porodice koji je do te mere oštećenog zdravlja da zahteva da neko o njemu stalno brine, ne znaju šta to znači. Možda su vaspitani tako da misle da je briga o starima nešto što im mi dugujemo. To je apsolutno tačno! Dugujemo im da brinemo o njima, ali otkud onda mišljenje da je starački dom odraz nebrige. Istina je sušta suprotnost od ove predrasude. Stari i bolesni ne mogu sami da žive. Čak iako su polupokretni, nije dobro i nimalo bezbedno ostaviti ih da se sami snalaze. Opasnosti vrebaju na svakom ćošku. Neke bolesti su veoma čest pratilac i lajt motiv starosti. Tu spada demencija, kardio-vaskularne bolesti i neurološke bolesti. Kako se one manifestuju i zašto neko ko ima nešto sa ovog spiska ne sme da bude sam? Demencija će nju ili njega odvesti negde, danju ili noću i neće znati gde se nalazi, ko je, koliko ima godina, gde stanuje. Nju ili njega naći će neko. Pomoći će da se reši ko je i odakle je i da se vrati kući. Ova osoba nije u staračkom domu, već je kod svoje kuće. Da li je to briga? Da li je to famozno izbegavanje staračkog doma, jer Bože moj, dobra deca ne smeštaju svoje roditelje tamo, već su oni kod svoje kuće. A ti isti roditelji ni ne znaju gde im je kuća. Svoju decu ili ne prepoznaju uopšte ili misle da su njihovi roditelji. Misle da treba da požure jer kasne u školu… Svako ko ima nekog dementnog ili ga je nekad imao, dobro zna o čemu se radi. Ali, ne, najvažnije u celoj priči je da nisu u domu za stare.
Ljudi na zapadu nisu hladni, već su normalni. Oni brinu o svojim starima tako što im obezbeđuju život u sredini u kojoj im je udobno i u kojoj su bezbedni. Da stavimo po strani demenciju. Starijim osobama koje same žive može da pozli. Nema nikog da im pritekne odmah u pomoć, tako da ishod može da bude onakav kakav ne bi bio inače, da je tu neko uz njih. Boravak u staračkom domu mogao bi da im spase i produži život. Neko bi rekao da umesto odlaska u dom za stare može da se angažuje osoba koja će brinuti o babi ili dedi. Nije dovoljna jedna osoba već treba da bude više njih koje će se smenjivati. Ko to može da priušti? Sve te osobe treba nadgledati, upravljati njihovim radom, organizovati, naći im zamenu kad su zauzete, napraviti malu firmu koja se vrti oko babe ili dede. Ali, ta firma već postoji i zove se dom za stare. Tamo je lepo, udobno, toplo, ima društva, ima dvorište, ima TV, ima park, terasa, udoban krevet, udobna fotelja, knjiga, šah … Tamo ima svega, ali ne, to je starački dom.
Još jednom treba naglasiti, među onima koji su protiv doma za stare su osobe koje na svojoj koži nisu iskusile nemoć kada im se razbole roditelji ili babe i dede. Nisu se pitale šta će biti ako izađu s posla kad im se mama ili tata ne javljaju na telefon. Nisu morale da biraju da li će da uče sa svojom decom ili će da kupaju i presvlače svoje roditelje. Ali su zato jako pametne te osobe, drže drugima lekcije kako su mogli nekog svog u dom da smeste.
Šta ćemo sa lekovima? Babe i dede nisu baš pouzdane kada je uzimanje terapije u pitanju. Obično je reč o lekovima koje ne treba preskakati jer se situacija nepovratno može pogoršati. Neko mora da im da lekove, ponekad i 3 puta na dan. I mlađima nije lako da zapamte kad i šta. I te dozere za lekove treba neko da napuni.
Koliko nerviranja i brige! Da li su ti isti koji osuđuju pomislili koliki je stres imati bolesne roditelje koji su sami i zvati ih na telefon ujutru, u podne i uveče. Obilaziti ih kad god se može i češće. Strepeti svako jutro da li će se javiti na telefon. Ako se ne javi, čekati, pa ponovo zvati, pa onda opet, ako se ne jave, organizovati pomoć. Zvati komšije koji nisu kod kuće, ili jesu, moliti ih za uslugu. Izlaziti s posla i juriti da se vidi zašto se roditelj ne javlja na telefon. Zašto je mobilni nedostupan kad su mu 100 puta rekli (eh da je 100) da mora da ga redovno puni. Kako odvesti decu na more, kako otputovati na vikend sa porodicom? Da li je to zaista vredno toga. Neko ko je pregurao osamdesetu, poput deteta je ostavljen sam kod kuće, a deco, na vama je da se kidate, nervirate i strepite. Ali ne, vi ste dobra deca jer niste smestili roditelja u dom za stare. Najbolje bi bilo da ni nemate svoj život i da se umesto sebi svojoj porodici posvetite babi i dedi, da se preselite kod nje ili njega i da ga negujete. Dugujete mu to, zar ne?
Među protivnicima staračkog doma ima i onih koji dobro znaju šta znači da je neko star i bolestan, ali time što osuđuju druge pokušavaju da nađu opravdanje za svoj neuspeh i promašen život. Ne rade ništa, nemaju posao ni porodicu. Neguju lično svoje roditelje i žive od njihovih penzija, a posle, videćemo. Ali, zato su prvi koji će da osude one koji biraju svoju decu u odnosu na svoje roditelje. Osuđuju ih zato što imaju uspešne karijere i porodice.
U razvijenim zemljama ljudi su veoma praktični. Starost nosi sa sobom izazove i jasno je da su stari uglavnom poput dece. Deca ne treba da žive sama jer to nije bezbedno ni za njih, a ni za okolinu. Postoji mesto koje je po njihovoj meri skroz. Zove se starački dom. Neko im tamo kuva zdrave obroke u skladu sa preporukom lekara. Neko tamo pazi da ne padnu dok se kupaju ili dok se šetaju po sobi. Neko će da ih podigne ako se okliznu. Neko će da im da lekove. Neko će da ih redovno pregleda i kontroliše zdravlje. Neko će da im napuni mobilni, prinese vodu, nađe seriju na TV-u, pravi društvo, priča, sluša ih. Deca mogu ponekad i ponešto, ali ne mogu sve ovo. Briga o starima je radno mesto 24/7 i zahteva tim ljudi. Briga o starima nije balkanski mazohizam tipa odričem se života da negujem majku ili oca, pa tako može i deset godina, što da ne, rodili su me zato.
Pročitajte još:
Zašto se u staračkim domovima brzo popunjavaju mesta
M. K.
