Registruj se
Prijavi se
Društveni život u staračkim domovima
2020-02-07 16:16:04
Kakav je društveni život u staračkim domovima? Da li stariji ljudi koji tu stanju imaju dovoljno zabave i razonode? Vremena je na pretek, ali organizacija njegovog kvalitetnog ispunjavanja je nešto sasvim drugo.
Privatni staracki domovi imaju dosta sličnosti. Priliko pravljenja doma za stare, primat je dat funkcionalnosti i praktičnosti. Vlasnici koji su domove gradili osmišljavali su u napred šta je to što dom treba da ima kako bi se pružila kvalitetna usluga. Prilikom planiranja mora se voditi računa o mnogo stvari i treba obratiti pažnju na pregršt detalja. Tu se donose i važne odluke u odnosu na koje se formira struktura budućeg staračkog doma. Raspored prostorija i njihova veličina samo je jedna od njih, a ona diktira mnogo toga. Kada se dom osniva u postojećem objektu, gleda se šta bi se moglo unaprediti, premestiti u cilju bolje iskorišćenosti prostora i praktičnijeg raspored prostorija.
Foto: Pixabay
Kada se razmišlja i planira struktura doma, treba imati na umu kako izgleda dan u staračkom domu jer od toga zavisi puno toga. Naime, ne smemo smetnuti s uma da stanovnici doma imaju puno slobodnog vremena. U toku dana jedino što se mora obavljati po ustaljenom rasporedu je serviranje obroka i održavane lične higijene kada je za to potrebna asistencija osoblja. Mnoge bake i deke su slabo pokretni i medicinske sestre i tehničari ih kupaju u određeno doba u toku dana. Neki stanovnici su potrebni i mogu samostalno da se staraju o svojoj higijeni, dok je osoblje tu da pomogne ako treba. Dakle, osim ovih svakodnevnih „obaveza“ ostalo vreme se može okarakterisati kao slobodno. To je dosta sati u toku dana i pitanje je kako ga ispuniti. Činjenica je da su stariji ljudi, na neki način zatvoreni u staračkom domu, jer zbog njihove bezbednosti politika domova je takva da se ne dozvoljava njihovo samostalno izlaženje van teritorije doma. Zato je za pokretne osobe dobro da dom ima što veći park i dvorište kako bi imali gde da se šetaju i da nemaju osećaj skučenosti. Izlazak van prostora doma (tu se misli i na pripadajući vrti ili park) moguć je samo kada porodica ili rodbina dođu u posetu i na svoju odgovornost izvedu osobu.
Tako da, ostaje zaključak da tu ostaje mnogo vremena koje treba ispuniti. Činjenica da su zdravstveni zbrinuti, da su okupani i siti nije dovoljna jer neophodno je ispuniti im dan nekako da se oni osećaju normalno i lepo. Staračka demencija je zamka koja sa sobom nosi posledice odbacivanja i pogrešnog tretiranja. Ova bolest koja je najviše vezana za starost, a koja ima razne oblike i vrste (i nazive) izaziva osećaj da osoba ponekad nije prisutna ili je potpuno izgubljena u prostoru i vremenu. Dezorijentisanost u smislu mešanja vremena, neprepoznavanja bliskih ljudi kod ovakvih pacijenata izaziva anksioznost. Dešava se da ne mogu da prepoznaju ni svoje članove porodice. Ali nije uvek tako, postoje i blaži oblici kod koji se osoba u neki intervalima dezorijentiše. Jasno se seća događaja iz davne prošlosti. Bake i deke koji pate od demencije ponekad se vrate u prošlost i misle da su deca. Od osoblja misle da su im roditelji i slično… Ovakvi momenti nisu trajni i ove osobe imaju svoje periode lucidnosti. Činjenica da je neko demantan ne se da vodi zaključku da je otpisan i da mu ne treba pružiti ljubav i pažnju. Emocija ne zna za demenciju. Ljubav i razumevanje koju nekome dajemo se uvek oseti i koliko god da je mozak oštećen, osoba može da je primi. Niko ne sme biti odbačen i zaboravljen.
Problem se javlja u raznolikosti koja je prisutna. Nemaju svi isto ili slično zdravstveno stanje, a naročito ada je reč o mentalnom zdravlju. Međutim, starački domovi relativno brzo imaju popunjen deo kapaciteta, tako da svako može naći nekog ko mu odgovara za druženje.
I konačno, kako je slobodno vreme organizovano? Na koji način se organizuje zabava? Da li je to ostavljeno kao izbor samim stanovnicima ili se neko time posebno bavi? Činjenica je da to zavisi od doma do doma. Ostaviti ukućanima da sami sebi organizuju svo slobodno vreme nije dobar potez. To je mana mnogih domova. Trebalo bi imati osobu kojoj je zaduženje briga o društvenom životu. Treba organizovati grupne zabavne aktivnosti, a ideja ima bezbroj. Naravno, sve se ostavlja da bude proizvoljno, jer ako neko nije raspoložen da učestvuje, treba da ima obezbeđen prostor u koji može da se povuče i ima svoj mir. Osim soba, koje najčešće nisu jednokrevetne, stanovnik doma nema mnogo izbora ako želi da se negde osami i provede vreme u miru. O tome bi trebalo porazmisliti.
Stanovnike doma treba animirati, oni će to rado prihvatiti. Treba organizovati redovne zabave, igranke, turnire u šahu, kartama i društvenim igrama. Ako postoje tehničke mogućnosti, trebalo bi ponekad napraviti gostovanje amaterskog ili nekog manjeg pozorišta. U krajnjoj liniji, ako u domu ne postoji adekvatna sala za to, pozorište bi moglo da gostuje leti i da predstavu izvodi u dvorištu na otvorenom, a za tu priliku mogla bi da se postavi privremena bina tj. pozornica. Sve to nije mnogo skupa, treba samo imati malo volje. Prema starima se treba odnositi sa maksimalnim poštovanjem. Treba pronaći načine da im se ulepšaju i upotpune pozni dani života. Čovek je društveno biće i zato briga o društvenom životu treba da bude važna bez obzira o kojoj generaciji je reč.
Prilikom projektovanja doma za stare, vlasnici bi trebalo malo više da razmisle o tome da ponude bolje i bogatije sadržaje za koje je potrebno nameniti određeni prostor. Nije u redu da se sve svodi na sedenje u dnevnom boravku i zajedničko gledanje televizije. Tako se ide linijom manjeg otpora. Vlasnici moraju da budu svesni toga da mnoge porodice nerado i iz krajnje nužde šalju svog najstarijeg člana u dom. Nije im svejedno gde će on ili ona biti. Nije im dovoljno da znaju da nije gladan i da je okupan, želeli bi da bude nasmejan, što češće. Ima puno staračkih domova, bilo bi lepo da se neko setio da napravi svečanu salu sa projektorom i manjom binom. Tu bi se mogla igrati tombola, bingo, praviti igranke, rođendanske proslave, novogodišnje proslave. Verovatno bi neko kulturno-umetničko društvo rado gostovalo i izvelo svoj program. I drugi umetnici bi došli da bar na kratko razgale najstarije.
Nažalost, još čekamo na ovakve primere. Što je najinteresantnije, u ekonomskom smislu, ulaganje u poboljšanje društvenog života u staračkom domu bilo bi isplativo jer bi privuklo mnogo više klijenata. Vlasnici doma ne smeju da zaborave da porodica bira buduću kuću za svoje bake, deke, roditelje, a ne mesto gde ih ostavljaju da bi ih samo neko čuvao dok nas zauvek ne napuste.
Pročitajte još:
- Važni su ljudi u staračkim domovima
- Humanitarni rad u staračkom domu
M. K.
Privatni staracki domovi imaju dosta sličnosti. Priliko pravljenja doma za stare, primat je dat funkcionalnosti i praktičnosti. Vlasnici koji su domove gradili osmišljavali su u napred šta je to što dom treba da ima kako bi se pružila kvalitetna usluga. Prilikom planiranja mora se voditi računa o mnogo stvari i treba obratiti pažnju na pregršt detalja. Tu se donose i važne odluke u odnosu na koje se formira struktura budućeg staračkog doma. Raspored prostorija i njihova veličina samo je jedna od njih, a ona diktira mnogo toga. Kada se dom osniva u postojećem objektu, gleda se šta bi se moglo unaprediti, premestiti u cilju bolje iskorišćenosti prostora i praktičnijeg raspored prostorija.
Kada se razmišlja i planira struktura doma, treba imati na umu kako izgleda dan u staračkom domu jer od toga zavisi puno toga. Naime, ne smemo smetnuti s uma da stanovnici doma imaju puno slobodnog vremena. U toku dana jedino što se mora obavljati po ustaljenom rasporedu je serviranje obroka i održavane lične higijene kada je za to potrebna asistencija osoblja. Mnoge bake i deke su slabo pokretni i medicinske sestre i tehničari ih kupaju u određeno doba u toku dana. Neki stanovnici su potrebni i mogu samostalno da se staraju o svojoj higijeni, dok je osoblje tu da pomogne ako treba. Dakle, osim ovih svakodnevnih „obaveza“ ostalo vreme se može okarakterisati kao slobodno. To je dosta sati u toku dana i pitanje je kako ga ispuniti. Činjenica je da su stariji ljudi, na neki način zatvoreni u staračkom domu, jer zbog njihove bezbednosti politika domova je takva da se ne dozvoljava njihovo samostalno izlaženje van teritorije doma. Zato je za pokretne osobe dobro da dom ima što veći park i dvorište kako bi imali gde da se šetaju i da nemaju osećaj skučenosti. Izlazak van prostora doma (tu se misli i na pripadajući vrti ili park) moguć je samo kada porodica ili rodbina dođu u posetu i na svoju odgovornost izvedu osobu.
Tako da, ostaje zaključak da tu ostaje mnogo vremena koje treba ispuniti. Činjenica da su zdravstveni zbrinuti, da su okupani i siti nije dovoljna jer neophodno je ispuniti im dan nekako da se oni osećaju normalno i lepo. Staračka demencija je zamka koja sa sobom nosi posledice odbacivanja i pogrešnog tretiranja. Ova bolest koja je najviše vezana za starost, a koja ima razne oblike i vrste (i nazive) izaziva osećaj da osoba ponekad nije prisutna ili je potpuno izgubljena u prostoru i vremenu. Dezorijentisanost u smislu mešanja vremena, neprepoznavanja bliskih ljudi kod ovakvih pacijenata izaziva anksioznost. Dešava se da ne mogu da prepoznaju ni svoje članove porodice. Ali nije uvek tako, postoje i blaži oblici kod koji se osoba u neki intervalima dezorijentiše. Jasno se seća događaja iz davne prošlosti. Bake i deke koji pate od demencije ponekad se vrate u prošlost i misle da su deca. Od osoblja misle da su im roditelji i slično… Ovakvi momenti nisu trajni i ove osobe imaju svoje periode lucidnosti. Činjenica da je neko demantan ne se da vodi zaključku da je otpisan i da mu ne treba pružiti ljubav i pažnju. Emocija ne zna za demenciju. Ljubav i razumevanje koju nekome dajemo se uvek oseti i koliko god da je mozak oštećen, osoba može da je primi. Niko ne sme biti odbačen i zaboravljen.
Problem se javlja u raznolikosti koja je prisutna. Nemaju svi isto ili slično zdravstveno stanje, a naročito ada je reč o mentalnom zdravlju. Međutim, starački domovi relativno brzo imaju popunjen deo kapaciteta, tako da svako može naći nekog ko mu odgovara za druženje.
I konačno, kako je slobodno vreme organizovano? Na koji način se organizuje zabava? Da li je to ostavljeno kao izbor samim stanovnicima ili se neko time posebno bavi? Činjenica je da to zavisi od doma do doma. Ostaviti ukućanima da sami sebi organizuju svo slobodno vreme nije dobar potez. To je mana mnogih domova. Trebalo bi imati osobu kojoj je zaduženje briga o društvenom životu. Treba organizovati grupne zabavne aktivnosti, a ideja ima bezbroj. Naravno, sve se ostavlja da bude proizvoljno, jer ako neko nije raspoložen da učestvuje, treba da ima obezbeđen prostor u koji može da se povuče i ima svoj mir. Osim soba, koje najčešće nisu jednokrevetne, stanovnik doma nema mnogo izbora ako želi da se negde osami i provede vreme u miru. O tome bi trebalo porazmisliti.
Stanovnike doma treba animirati, oni će to rado prihvatiti. Treba organizovati redovne zabave, igranke, turnire u šahu, kartama i društvenim igrama. Ako postoje tehničke mogućnosti, trebalo bi ponekad napraviti gostovanje amaterskog ili nekog manjeg pozorišta. U krajnjoj liniji, ako u domu ne postoji adekvatna sala za to, pozorište bi moglo da gostuje leti i da predstavu izvodi u dvorištu na otvorenom, a za tu priliku mogla bi da se postavi privremena bina tj. pozornica. Sve to nije mnogo skupa, treba samo imati malo volje. Prema starima se treba odnositi sa maksimalnim poštovanjem. Treba pronaći načine da im se ulepšaju i upotpune pozni dani života. Čovek je društveno biće i zato briga o društvenom životu treba da bude važna bez obzira o kojoj generaciji je reč.
Prilikom projektovanja doma za stare, vlasnici bi trebalo malo više da razmisle o tome da ponude bolje i bogatije sadržaje za koje je potrebno nameniti određeni prostor. Nije u redu da se sve svodi na sedenje u dnevnom boravku i zajedničko gledanje televizije. Tako se ide linijom manjeg otpora. Vlasnici moraju da budu svesni toga da mnoge porodice nerado i iz krajnje nužde šalju svog najstarijeg člana u dom. Nije im svejedno gde će on ili ona biti. Nije im dovoljno da znaju da nije gladan i da je okupan, želeli bi da bude nasmejan, što češće. Ima puno staračkih domova, bilo bi lepo da se neko setio da napravi svečanu salu sa projektorom i manjom binom. Tu bi se mogla igrati tombola, bingo, praviti igranke, rođendanske proslave, novogodišnje proslave. Verovatno bi neko kulturno-umetničko društvo rado gostovalo i izvelo svoj program. I drugi umetnici bi došli da bar na kratko razgale najstarije.
Nažalost, još čekamo na ovakve primere. Što je najinteresantnije, u ekonomskom smislu, ulaganje u poboljšanje društvenog života u staračkom domu bilo bi isplativo jer bi privuklo mnogo više klijenata. Vlasnici doma ne smeju da zaborave da porodica bira buduću kuću za svoje bake, deke, roditelje, a ne mesto gde ih ostavljaju da bi ih samo neko čuvao dok nas zauvek ne napuste.
Pročitajte još:
- Važni su ljudi u staračkim domovima
- Humanitarni rad u staračkom domu
M. K.
