Mirandre

Registruj se
Prijavi se

Humanitarni rad u staračkom domu

Kada čovek pomogne drugom čoveku kome je pomoć potrebna, za uzvrat uvek dobija osećaj zadovoljstva koji mnogo vredi. Ljudi koji imaju privilegiju da se bave zanimanjima koje podrazumevaju pružanje pomoći drugima, koliko god te profesije bile stresne, nagrađeni su na kraju osećajem da su nekom spasli život, izlečili ga ili jednostavno, samo ulepšali dan.

Blog ilustracija: Da li su starački domovi dovoljno opremljeni za osobe sa invaliditetom


Foto: Pixabay

Psiholozi objašnjavaju da je satisfakcija koja se rađa nakon aktivnosti čiji je rezultat tuđa dobrobit ili stvaranje nečega što je od opšte koristi, nastala na osnovu osećaja lične vrednosti. Neke osobe tvrde da im je takav osećaj transformisao život i pogled na njegovu suštinu. Neko ko se nije opredelio za neko od plemenitih i humanih zanimanja koje podrazumevaju direktnu pružanje pomoći i čije su svakodnevne aktivnosti usmerene u smeru koji možda ni oni sami ne doživljavaju kao stvaranje nečeg dobrog i korisnog, svoju profesiju možda doživljava samo kao nešto što zamenjuje za novac kako bi preživeo i sebi priuštio manje ili više kvalitetan život, može biti lišen posebnog osećaja zadovoljstva koji se stvara svaki put kad nekome pomognemo ili kad znamo da smo tvorci nečeg što je za opšte dobro.

Humanitarni rad može podrazumevati pregršt aktivnosti koje za cilj imaju pomoć drugima. Svako ko je uključen u neki vid ovih aktivnosti posavetovaće svima onima koji nikad to nisu činili, da se uključe i daju svoj doprinos.

Doniranje novca, skupljanje sredstava za neki cilj ili konkretan rad, samo su neki od načina na koji možemo da pomognemo drugima. Neko ko ima više novca može ga dati u humanitarne svrhe ili uložiti i rad i novac u osnivanje neke fondacije. Ali, šta je sa osobama koje nemaju dovoljno novca da dele sa drugima, ali htele bi da budu humane i da nekome pomognu. One bi mogle da ulože deo svog vremena i da se bave nekom vrstom humanitarnog rada. Sigurno ste imali priliku više puta da vidite u filmovima ili serijama da se neko bavi humanitarnim radom koji ima veze sa brigom i pomoći starijim građanima. Ovo veoma često podrazumeva druženje i razgovor sa starijima koji stanuju u gerontološkim centrima. Kada vidimo da se ovako nešto sprovodi u razvijenim zapadnim zemljama i da je ušlo u praksu kod nacija koje imaju visok nivo svesti u vezi sa brigom o starijim građanima, pomislimo da li bi to mogao biti slučaj kod nas. Motivisani ljubavlju, poštovanjem i zahvalnošću starijim osobama, želimo da im ulepšamo dane i unesemo u njih vedrinu. Neki stariji građani su usamljeni, dosta njih ima zdravstvene probleme koji, maltene, nužno prate starost. Nekima su deca i unuci daleko, neko nema nikog svog osim prijatelja ili osoblja koje brine o njemu. Ideja je da bi staracki domovi u kojima stanuje najveći broj starijih građana kojima je potrebno da im se upotpuni i obogati društveni život, organizuju humanitarne akcije. Kako uspostaviti sistem u kome su svi na dobitku? Naime, domovima za negu i smeštaj starih ljudi često nedostaje društvena komponenta koja podrazumeva dodavanje nekih kulturnih, zabavnih i umetničkih sadržaja. Iako su starački domovi lepo (neki čak luksuzno opremljeni), većina njih je praktično zaključana zbog bezbednosti svojih stanovnika. Neki pate od raznih oblika i stadijuma demencije, pa su kapije doma zaključane, kako neko od njih ne bi odlutao. Zabava se u nekima svodi na gledanje televizije i eventualno društvene igre. Najbolji od njih su uvidevši ovu situaciji, odlučili da to promene i da se dodatno angažuju na tome da često organizuju razne sadržaje. Organizuju škole slikanja i crtanja, dovode umetnike koji izvode dramske predstave ili priređuju koncerte i slično. Ovo mnogo znači!

Koliko god da su osobe koje stanuju u domu dementne, to su ljudi koji imaju osećanja. Neki su sami na svetu, i u trenucima lucidnosti veoma svesni činjenice da su im, možda, deca i unuci negde daleko ili da su tu gde su sada na svojoj poslednjoj životnoj stanici. Veoma se obraduju kada se na vratima nasmejan pojavi neko ko je u posetu domu došao iz nekog drugog razloga osim da poseti svog bližnjeg. Vole da vide nova lica koja su tu sa ciljem da se druže sa njima, kroz razgovor ili kroz umetnički izraz.

Privatni starački domovi su privatne firme koje bi mogle da izdvoje sredstva ili deo svoje zarade i ulože u poboljšanje strukture društvenog života u samom domu. Međutim, još bolja ideja bi bila da se u celu priču uključi humanitarni rad. Naime, starački dom bi mogao da odvoji sredstva i da plati organizovanje pozorišne predstave u svojim prostorijama, ali umesto da plaća umetnicima koji predstavu izvode, novac bi mogli da preusmere u neke humanitarne svrhe, na primer za nečije lečenje ili obnovu i izdranju bolnice, škole i slično (ideja i predloga bi moglo biti bezbroj). Na taj način krug se širi. Osim umetnika (glumci, muzičari), u akciju bi mogli biti uključeni i mladi ljudi, studenti i đaci, koji bi dolazili da provedu par sati sa starijim građanima i razgovarali sa njima, igrali društvene igra, čuli poneki koristan savet o životu. Dom za stare bi trebalo da se obaveže da će za uzvrat za svaku aktivnost ovog tipa, preusmeriti sredstva u humanitarne svrhe i transparentno objaviti i kome i kojoj sumi je reč. Ovako se širi vest o nekim humanitarnim akcijama, mladi ljudi uče šta znači biti human i još mnogo toga o životu, a dom se javnosti prezentuje kao mesto gde se o starijim osobama vodi briga na viskom nivou i kao mesto gde je važno ne samo da su bake i deke zbrinuti zdravstveno, već da su nasmejani i zadovoljni i da se neko trudi i da im ulepša pozne dane.

Kada bi većina staračkih domova ovako izgledala, više ljudi bi se možda i odlučilo da se samostalno preseli u neki od njih. Znamo da je u Americi gotovo običaj da se stariji građani, bilo da su samci ili u paru, sele na Floridu gde je toplo u posebna naselja koja su neka napredna verzija staračkog doma. Svako ima svoje zasebne stambene jedinice, a zajednički su parkovi, sale za druženje, društvene igre, priredbe, predstave… ali i restorani (za one koji neće ili ne mogu samostalno da kuvaju). Tu su i sportski objekti, teretane, sportske sale (jer nisu svi ni nepokretni, ni toliko stari da ne mogu da se bave nekim vidom rekreacije, koja se preporučuje svima, bez obzira na godine). Tu se organizuju časovi plesa, igranke, aerobik za starije, zajedničke šetnje, turniri u šahu… Ovako izgleda humana starost i na ovakvim primerima treba učiti kako da idemo napred i šta je to što mi možemo da uradimo da težimo ka tome da budemo organizovani tako da svako doba ima priliku da na neki način uživa u životu.

Korak koji možemo da napravimo, a koji nije nimalo komplikovan i zahteva malo dobre volje, ideja i maštovitosti, upravo je uključivanje humanitarnog rada u poboljšanje društvenog života u domovima za stare na način kako je gore opisano. Vest bi se mogla brzo proširiti i dovesti do toga da takav način razmišljanja postane uobičajena praksa u koju će veći broj ljudi težiti da se uključi.

Pročitajte još:

- Šta nedostaje savremenim staračkim domovima
- kako izgledaju savremeni starački domovi

M. K.

Back to Top