Registruj se
Prijavi se
Važni su ljudi u staračkim domovima
2020-02-03 17:22:00
Kada čovek ostari njegove potrebe se menjaju. Čest pratilac starosti je i delimičan ili potpun gubitak samostalnosti, odnosno potreba za pomoći drugih ljudi u svakodnevnim aktivnostima. Za neke porodice jedino rešenje su staracki domovi kako bi svom starijem članu obezbedile stručnu pomoć i negu tokom 24 časa.
Postoje razne situacije i scenariji koji mogu dovesti do toga da starijoj osobi postane potrebna tuđa pomoć i nega. U nekim od njih do tog stadijuma dođe se postepeno, tako što godine, genetika i prateće okolnosti poput raznih oboljenja vezanih za treće doba, učine svoje. Međutim, ima i situacija u kojima se to desi gotovo iznenada. Moždani udar ili fizički pad mogu ostaviti za sobom trajne posledice u vidu invaliditeta. Kada se to dogodi, deca ili drugi članovi porodice u prvom momentu nađu se zatečeni i osećaju nemoć. Ne znaju šta da rade i kome da se obrate, a njihovog roditelja ili baku ili deku trebalo bi odmah zbrinuti. Kada se tako nešto desi, starija osobe se smesti u bolnicu dok ej stanje akutno, ali kasnije kada bude otpuštena sa bolničkog lečenja treba joj obezbediti da neko brine o svim njenim potrebama i danju i noću. Šta dalje činiti i kakve sve okolnosti utiču na sledeće korake? Naime, treba uzeti u obzir u kakvoj sredini živi porodica i koliko ima članova. Kako je to nekada bilo? U seoskim sredinama postojao je običaj života u zajednici, gde tri ili četiri generacije deli isto domaćinstvo. Deca su se ranije rađala tako da kada dođe vreme da nekome ko je prešao sedamdeset, osamdeset ili više godina – treba pomoć, njegova deca i unuci su već uveliko odrasli ljudi. Podela poslova je bila takva da su se uglavnom muškarci bavili zemljoradnjom i stočarstvom, a žene kućnom, decom i domaćinstvom. U takvom okruženju, mnogo je bilo jednostavnije voditi brigu o najstarijim članovima proširene porodice. U kući je uvek neko od mlađih ko može da odmeni onog člana porodice koji vodi glacnu brigu o najstarijem članu. I danas postoje ovakve sredine i ovakva porodična organizacija, ali sve manje, čak i u ruralnim sredinama. Mladi hoće da se odvoje i imaju svoj slobodu i privatnost. Briga o starijima tada postaje komplikovanija. Kada je reč o životu u gradovima, to je tek komplikovana priča. Retko ko živi u zajednici, a čak i da je tako, retko ko može da priušti da uskladi poslovne obaveze sa konstantnim pružanjem nege starijoj osobi. Noviji trendovi vode ka tome da se deca dobijaju u kasnijim godinama, naročito u urbanim gradskim sredinama. Posledica toga je da mlađi ljudi imaju stare roditelje. Isto tako, dužina radnog staža do penzije je veća i za muškarce i žene. Neminovna posledica je da su ljudi u gradovima duže opterećeni radnim obavezama. Sve to komplikuje i onemogućava zbrinjavanje najstarijih.
Foto: Pixabay
Domovi za smeštaj i negu starih lica ili angažovanje osobe koja će čuvati i negovati baku ili deku u kućnim uslovima – to su alternative. U gore opisanoj situaciji, kada deca ne znaju kako da reaguju u slučaju da se iznenada nešto desi njihovim starima, starački domovi pružaju rešenje. Oni nude i uslugu da odmah dođu po baku ili deku i odmah ih zbrinu. Najvažnije je da uvek postoji element ljudskosti i da je on dominantan. Starije osobe su uplašene kada ime se desi nešto nepredviđeno. Nije im lako u tim situacijama i treba im pružiti ljubav i pažnju. Demencija, Alchajmerova bolest i slična oboljenja mozga koja imaju razne negativne posledice, mogu biti pratioci drugih staračkih oboljenja. Nekada je mentalno zdravlje toliko narušeno da stariji ne prepoznaju svoju decu i unuke. Počinju da mešaju godine i epohe. Pogotovo u tim situacijama treba da osete da su voljeni i da neko o njima misli. Topla reč mnogo znači, a emocija se oseti i prenosi. Mladi treba da budu svesni toga da i njih možda čeka takva sudbina jednog dana i da će i oni biti u situaciji da treba njihova deca ili neko treći da se o njima staraju.
Kao da životni ciklus ide u krug. Nekada su te iste bake i deke, dok su bile u punoj snazi, čuvale svoje unuke koji su bili mali i bespomoćni. A onda je došlo vreme da se sve preokrene za 180 stepeni i da unuci hrane ili oblače svog deku, kao što je nekad on njih dok su bili mali. Na ovo ne treba gledati kao na teret jer ni bake ni deke nisu mislile da je teret čuvati svoje potomke. Kada se bira starački dom, pre svega treba gledati kakvi su ljudi u njemu, a ne kakvo je okruženje. Treba obratiti pažnju da li su drugi stanovnici doma zadovoljni i srećni. Ako su mirni, tihi, umrtvljeni, moguće je da su pod lekovima kako ne bi pravili probleme. Međutim, ako su nasmejani i pričljivi, a osoblje koje je sa njima je ljubazno i puno energije – onda je to dom koji treba uzeti u razmatranje prilikom odabira. Domovi za stare moraju imati stručne ljude koji znaju svoj posao, takođe moraju poštovati visoke standarde higijene i bezbednosti uopšte. Ali, ni u jednom pravilniku ne piše ono što je najvažnije, a to je da oni koji vode dom i koji u njemu rade, treba da imaju veliku dozu humanosti o sebi. Potrebno je da vole svoj posao iz aspekta da ih ispunjava to što nekom e pomažu i trude se da mu i olakšaju i ulepšaju suton života. Kada se sve to posmatra sa filozofske strane – zar nema veće satisfakcije od toga da znate da ste nekome pomogli. Briga o starima je naporan posao, ali osećanje koje pruža činjenica da činite dobro delo treba da preovlada. Mnogi tvrde da tek kada su počeli da pomažu drugima, da su tada pronašli i smisao svog života.
Pročitajte još:
- Dom za stare kao velika porodica
- Humanitarni rad u staračkom domu
M. K.
Postoje razne situacije i scenariji koji mogu dovesti do toga da starijoj osobi postane potrebna tuđa pomoć i nega. U nekim od njih do tog stadijuma dođe se postepeno, tako što godine, genetika i prateće okolnosti poput raznih oboljenja vezanih za treće doba, učine svoje. Međutim, ima i situacija u kojima se to desi gotovo iznenada. Moždani udar ili fizički pad mogu ostaviti za sobom trajne posledice u vidu invaliditeta. Kada se to dogodi, deca ili drugi članovi porodice u prvom momentu nađu se zatečeni i osećaju nemoć. Ne znaju šta da rade i kome da se obrate, a njihovog roditelja ili baku ili deku trebalo bi odmah zbrinuti. Kada se tako nešto desi, starija osobe se smesti u bolnicu dok ej stanje akutno, ali kasnije kada bude otpuštena sa bolničkog lečenja treba joj obezbediti da neko brine o svim njenim potrebama i danju i noću. Šta dalje činiti i kakve sve okolnosti utiču na sledeće korake? Naime, treba uzeti u obzir u kakvoj sredini živi porodica i koliko ima članova. Kako je to nekada bilo? U seoskim sredinama postojao je običaj života u zajednici, gde tri ili četiri generacije deli isto domaćinstvo. Deca su se ranije rađala tako da kada dođe vreme da nekome ko je prešao sedamdeset, osamdeset ili više godina – treba pomoć, njegova deca i unuci su već uveliko odrasli ljudi. Podela poslova je bila takva da su se uglavnom muškarci bavili zemljoradnjom i stočarstvom, a žene kućnom, decom i domaćinstvom. U takvom okruženju, mnogo je bilo jednostavnije voditi brigu o najstarijim članovima proširene porodice. U kući je uvek neko od mlađih ko može da odmeni onog člana porodice koji vodi glacnu brigu o najstarijem članu. I danas postoje ovakve sredine i ovakva porodična organizacija, ali sve manje, čak i u ruralnim sredinama. Mladi hoće da se odvoje i imaju svoj slobodu i privatnost. Briga o starijima tada postaje komplikovanija. Kada je reč o životu u gradovima, to je tek komplikovana priča. Retko ko živi u zajednici, a čak i da je tako, retko ko može da priušti da uskladi poslovne obaveze sa konstantnim pružanjem nege starijoj osobi. Noviji trendovi vode ka tome da se deca dobijaju u kasnijim godinama, naročito u urbanim gradskim sredinama. Posledica toga je da mlađi ljudi imaju stare roditelje. Isto tako, dužina radnog staža do penzije je veća i za muškarce i žene. Neminovna posledica je da su ljudi u gradovima duže opterećeni radnim obavezama. Sve to komplikuje i onemogućava zbrinjavanje najstarijih.
Domovi za smeštaj i negu starih lica ili angažovanje osobe koja će čuvati i negovati baku ili deku u kućnim uslovima – to su alternative. U gore opisanoj situaciji, kada deca ne znaju kako da reaguju u slučaju da se iznenada nešto desi njihovim starima, starački domovi pružaju rešenje. Oni nude i uslugu da odmah dođu po baku ili deku i odmah ih zbrinu. Najvažnije je da uvek postoji element ljudskosti i da je on dominantan. Starije osobe su uplašene kada ime se desi nešto nepredviđeno. Nije im lako u tim situacijama i treba im pružiti ljubav i pažnju. Demencija, Alchajmerova bolest i slična oboljenja mozga koja imaju razne negativne posledice, mogu biti pratioci drugih staračkih oboljenja. Nekada je mentalno zdravlje toliko narušeno da stariji ne prepoznaju svoju decu i unuke. Počinju da mešaju godine i epohe. Pogotovo u tim situacijama treba da osete da su voljeni i da neko o njima misli. Topla reč mnogo znači, a emocija se oseti i prenosi. Mladi treba da budu svesni toga da i njih možda čeka takva sudbina jednog dana i da će i oni biti u situaciji da treba njihova deca ili neko treći da se o njima staraju.
Kao da životni ciklus ide u krug. Nekada su te iste bake i deke, dok su bile u punoj snazi, čuvale svoje unuke koji su bili mali i bespomoćni. A onda je došlo vreme da se sve preokrene za 180 stepeni i da unuci hrane ili oblače svog deku, kao što je nekad on njih dok su bili mali. Na ovo ne treba gledati kao na teret jer ni bake ni deke nisu mislile da je teret čuvati svoje potomke. Kada se bira starački dom, pre svega treba gledati kakvi su ljudi u njemu, a ne kakvo je okruženje. Treba obratiti pažnju da li su drugi stanovnici doma zadovoljni i srećni. Ako su mirni, tihi, umrtvljeni, moguće je da su pod lekovima kako ne bi pravili probleme. Međutim, ako su nasmejani i pričljivi, a osoblje koje je sa njima je ljubazno i puno energije – onda je to dom koji treba uzeti u razmatranje prilikom odabira. Domovi za stare moraju imati stručne ljude koji znaju svoj posao, takođe moraju poštovati visoke standarde higijene i bezbednosti uopšte. Ali, ni u jednom pravilniku ne piše ono što je najvažnije, a to je da oni koji vode dom i koji u njemu rade, treba da imaju veliku dozu humanosti o sebi. Potrebno je da vole svoj posao iz aspekta da ih ispunjava to što nekom e pomažu i trude se da mu i olakšaju i ulepšaju suton života. Kada se sve to posmatra sa filozofske strane – zar nema veće satisfakcije od toga da znate da ste nekome pomogli. Briga o starima je naporan posao, ali osećanje koje pruža činjenica da činite dobro delo treba da preovlada. Mnogi tvrde da tek kada su počeli da pomažu drugima, da su tada pronašli i smisao svog života.
Pročitajte još:
- Dom za stare kao velika porodica
- Humanitarni rad u staračkom domu
M. K.
