Mirandre

Kakva je struktura staračkih domova i na koji način su organizovani? Postoji mogućnost izbora između jednokrevetne, dvokrevetne, trokrevetne sobe. Eventualno negde postoje i sobe sa više od tri kreveta. U tom smislu podela bi trebalo da bude takva da se stanovnici grupišu u skladu sa godinama i zdravstvenim stanjem, a naravno, pre svega staracki domovi podelu vrše prema polu. Nije praktično, a nije ni u redu da u istoj jedinici budu smeštene osobe od kojih je neka znatno narušenijeg zdravstvenog stanja i zahteva konstantnu negu i nadzor i osoba koja je boljeg zdravstvenog stanja, koja je pokretna i u većoj meri samostalna. Nepokretnim starijim osobama potreban je poseban tretman. Ako su vezane za krevet važno je da imaju dekubitalne dušeke, ali i da se stalno sprovodi održavanje higijene kako ne bi došlo do otvaranja rana na koži kao posledica ležanja. To se zove dekubitus i opasan je jer se rane mogu inficirati. Jednom načet proces otvaranja rana, teško se sanira. Starija lica koja su vezana za postelju treba, stoga, više puta u toku dana kupati i negovati. To podrazumeva da medicinski tehničari i sestre, tj. negovateljice veoma često ulaze u sobu. To remeti mir osobe ili osoba koje dele sobu sa ovakvim stanovnikom, ili bolje rečeno bolesnikom. Idealno bi bilo da, ako već soba mora da se deli, da u njoj budu smeštena dva ovakva pacijenta. Oni nekad nisu u mogućnosti samostalno ni da se hrane i treba im pomoći. Osoblje zaposleno u staračkom domu donosi im servirane porcije obroka koji su spravljeni u skladu sa medicinskim preporukama i smernicama uzetim od lekara. Kako je biti prikovan za krevet veoma teško, ovakvim osobama potrebno je pružiti dodatnu pažnju. Bez obzira kakvog su mentalnog zdravlja, da li su senilni ili ne, svakako ih treba animirati i obezbediti im neki vid zabave. To može biti televizor u sobi, radio ili neka muzička linija sa koje bi se puštala tiša muzika po želji, tako da nikome ne smeta. Iz više aspekata velika je greška spajati pokretne i nepokretne stanovnike. Naročito one koji su veoma narušenog zdravlja, jer to nepovoljni psihički utiče i na jedne i na druge.

Foto: Pixabay

Zamerka mnogim staračkim domovima je što su sobe manje površine. Bez obzira da li su namenski građeni ili su osnovani u već postojećim objektima koji su adaptirani, domovi za stare često imaju male sobe. U njih staje par krevete, noćni stočići, manji ormari i eventualno sto sa stolicama za sedenje. Naravno, da ima izuzetaka gde se na prostoru nije štedelo, ali ima i onih gde se vidi da je cilj bio da se napravi što više soba kako bi kapacitet doma bio veći i zarada bolja. U nekim domovima postoje jednokrevetne sobe za koje se vidi da su nastale pregrađivanjem postojećih soba ili prostora koji bi trebalo da bude deo hodnika. Dobija se soba koja je veoma mala i u koju jedva osim kreveta staje polica sa televizorom, eventualno. Iako je jednokrevetna i osoba koja će u njoj boraviti time dobija svoj mir i privatnost, ipak, većini više prija osećaj malo većeg prostora i retko ko voli male sobe.
Još jedna sugestija vezana je za prostor i kapacitete, a odnosi se na broj jednokrevetnih soba i na njihovu cenu. Osobe koje traže starački dom za svog ostarelog člana porodice, obično prvo insistiraju na jednokrevenoj sobi. Međutim, kada čuju da je cena i do 50% veća nego cena boravka u dvokrevetnoj, često promene odluku i umesto jednokrevetne, uzmu dvokrevetnu ili trokrevetnu sobu. Generalno, u domovima nema mnogo jednokrevetnih soba. Trebalo bi da ih bude više i da one više budu u vidu apartmana, a ne malih soba koje podsećaju po veličini na dečije. Koliko god da je neko od stanovnika staračkog doma demantan, sve te bake i deke imaju periode i trenutke lucidnosti. Svesne su svog okruženja. Iako se možda ne kreću mnogo, treba da osete da imaju više prostora oko sebe. Da ne bude zabune, sobe generalno nisu toliko skučene, ali svakako da bi trebalo da budu veće i da ima više jednokrevetnih apartmana.
Što se tiče garderobera i plakar u sobama i domovima za stare, oni su manji, a ponegde su zajednički. Razlog potiče od uštede prostora i nedostatka istog. Jer ako je soba manja, onda je prirodno da nema dovoljno mesta za veliki plakar. Neko će možda reći da nije to nije ni potrebni jer stariji ljudi nemaju puno garderobe i stvari, te im stoga ni ne treba veliki orman. Možda to negde jeste tako, ali možda bi nekima od njih značilo da mogu da drže više stvari u ormaru i da ponekad mogu malo da se doteraju. Sve te sitnice upotpunjavaju nečiji život koliko god da mu je vremena ostalo. Poneka baka je možda volela da se doteruje i lepo oblači kad je bila mlada. Zašto je lišiti tog osećaja dok je u staračkom domu? Zar im na svakom ćošku treba davati do znanja da je kraj i da su tu došli da umru?

Što se tiče nameštaja i opremljenosti domova za stare, tu srećemo više varijanti. Neki starački domovi sebi nakaleme prefiks luks, zato što imaju lepo opremljen dnevni boravak, trpezariju i ostale zajedničke prostorije. To je postignuto novim, modernim nameštajem i modernom rasvetom. Što se soba tiče, tu su novi jednobrazni kreveti, kvalitetni dušeci i nova posteljina. Međutim, većina je opremljena tako da je sve uniformno, bar što se soba tiče. U zajedničkim prostorijama kao što su dnevni boravci i trpezarije oseti se težnja da se stvori topao kućni ambijent, ali sobe uglavnom liče jedna na drugu. Tu fali malo mašte i slobode. Iako je sve čisto, sveže okrečeno i novo, ima puno soba na kojima nema nijedna slika. Za ulepšavanje prostora i kreativno ukrašavanje treba imati više mašte nego novca. Danas postoji blagoslov koji se zove internet, na kome se može naći bezbroj neverovatnih ideja kako da sa malo para (ili besplatno od stvari koje već imamo u kući) možemo napraviti fenomenalne dekoracije. Stariji ljudi koji žive u domovima zaslužili su da bar budu u nekom kreativnom i prijatnom okruženju, a ne sterilnom koje podseća na bolnicu. Ako vlasnici nemaju dara za umetnost, ili nemaju vremena time da se bave, mogu angažovati nekog umetnika, ili studenta umetnosti koje će sigurno iskoristiti priliku na najbolji način i bele zidove upotrebiti kao podlogu za svoja umetnička dela. to mogu biti slike, kolaži, skulpture ili direktno oslikani zidovi. Prisustvo umetnika je garancija da neće biti preterivanja i da će sve biti dekorisano sa merom u ukusom. Mladi vajari bi rado ukrasili dnevni boravak ili dvorište nekim svojim delom. Nekima bi to značilo kao odbrana rada ili polaganje posebnog ispita.
Kad smo već kod poboljšanja enterijera u domovima za stare, trebalo bi se pozabaviti temom dvorišta, vrtova ili parkova koji pripadaju domu. Neki starački domovi imaju veće zelene površine, a neki manje. Negde su se više potrudili da ih profesionalno urede, a negde je sve malo divlje i svoje. angažovanje inženjera hortikulture je odlična ideja. Naročito za domove koji imaju veće zelene površine u okruženju. Umesto da vlasnici misle o tome kako da izgrade još jedan depadans i prošire kapacitete, trebalo bi da razmisle o tome da naprave pravi park sa klupama, fontanom i svim onim što tu treba da bude. Prostor oplemenjen zelenilom i cvećem učiniće i da sam dom za stare bude privlačniji novim klijentima. Nije lako odlučiti se da za dom, a još teže je izabrati onaj pravi. Mnoge porodice su na klackalici jer ne žele da svog najstarijeg člana presele u dom za stare, te pokušavaju da nađu alternativna rešenja. Ako se pak na kraju odluče za dom, izabraće onaj koji bude imao najhumaniji pristup i atmosferu. Niko ne želi da gleda svog oca, majku, babu ili dedu u nekim sterilnim uslovima i skučenim sobama.
Svaki detalj je važan, pa tako i svetlost. Preporuka je da se prostorije staračkog doma ne zamračuju, naročito ne zajedničke prostorije. Ako je položaj doma takav da ima previše sunčeve svetlosti (ako je, na primer, većina soba i prostorija okrenuta ka jugu) onda to može malo da smeta. Međutim, ni slučajno ne bi trebalo spuštati roletne i praviti mrak. Mnogo je bolje delimično blokirati sunčevu svetlost uz pomoć poluprozirnih zavesa prijatne boje i dezena.

Ne mora sav nameštaj u sobama, kao ni svi kreveti da budu jednobrazni. Ako se već insistira na kućnoj atmosferi i stvaranju osećaja topline doma, to će se pre postići raznolikim nameštajem, krevetima, tepisima i zavesama. Svaka soba može biti priča za sebe. Osim jednoličnih noćnih stočića i praznih stolova sa ponekom vazom ili lampom, bilo bi zanimljivo opremiti sobe tako da imaju nešto iz vremena kada su bake i deke bili mladi. To može biti vitrina sa figuricama, mišljenjima ili gobleni na zidu. Sve ono što je danas nepopularno kod mladih, ali ipak nosi duh nostalgije i stvara osećaj da kada uđemo u sobu, da smo stvarno došli u bakinu ili dekinu kuću – zaista bi stvorilo kuću atmosferu. Možda nekog brine da bi tako bilo previše stvari i da bi se teže održavala higijena. Ne kažemo da treba preterivati i natrpavati sobe, ali ukrasiti ih sa merom i ukusom – dalo bi najbolji rezultat. Starinski tepisi dali bi poseban šarm, isto kao i poneki komad stilskog nameštaja. Sve se to lako može nabaviti, a potrebno je samo da se dezinfikuje i očisti pre unošenja u dom za stare.

Starački domovi imaju posebnu politiku kada je u pitanju izlaženje štićenika van prostora doma. To je s jedne strane razumljivo, ali s druge strane neko može pomisliti da su stari ljudi tu u svojevrsnim zatvorima. Međutim, sve se radi u cilju njihove bezbednosti. Staračka demencija ima više oblika. Neki od njih, kao na primer pikova bolest, dovode do nus pojava koje podrazumevaju da osobe koje pate od ovog oboljenja krenu da lutaju gradom, ne znajući ni ko su niti kuda idu. Zato postoji ključ. Drugi oblici demencije mogu se manifestovati tako da osoba u lucidnom stanju poželi negde da ode, ali da fizički nije dovoljno stabilna jer pati od drugih neuroloških oboljenja, te da može da se desi da padne i povredi se. Isto tako, može da se desi da negde ode, ali da se u trenutku izgubi i da ne zna da se vrati. Starost mnogi porede sa detinjstvom. Kao što se deca ne smeju ostaviti bez nadzora, tako je i sa mnogim starijim osobama. To su dva suprotna procesa koja podrazumevaju razvoj mozga kod dece, a njegovo propadanje kod starih. Zato u jednoj tački postoje mnoge sličnosti između najmlađih i najstarijih. Zašto je to tako i da li demencija neslana šala prirode, o tome možemo razmišljati i polemisati, ali odgovor ne možemo sa sigurnošću znati. Treba samo da se prilagodimo činjenicama. Zato starački domovi postoje, jer priroda je odredila da se život postepeno gasi. Sve se usporava i polako odumire, a manifestuje se tako da psihofizička snaga postepeno slabi. Mladi ljudi nekad nemaju ni strpljenja ni razumevanja za starije. Sigurno ste bar jednom doživeli da se pokajete što ste stali u red iza neke bake ili deke i da je plaćanje trajalo mnogo duže nego sa nekom mlađom osobom. Možda vas je to iznerviralo, možda ste nervozu pokazali, a možda ste čak i glasno negodovali. Razmišljali ste kako žurite i kako nemate ceo dan. Ali, da ste se našli u situaciji da je ta starija osoba neko vama blizak i drag, koga možda poznajete dok je bio mlad i jak, na sve biste drugačije gledali. Ljubav i razumevanje bi tad prevladali. Treba shvatiti da stari ljudi nisu spori i nespretni zato da bi nas mlađe nervirali i da su oni nekad bili isti kao mi. To znači da ćemo i mi jednog dana biti isti kao oni možda. Kako ih tretiramo, tako će neki novi klinci tretirati nas. Starački domovi su mesto gde treba da se pokažemo u punom svetlu i da uradimo sve što možemo da im obezbedimo što humaniju starost.

Foto: Pixabay

Neki stanovnici domova za stare možda se osećaju odbačenim, a da to nikome ne govore niti pokazuju. Možda su zamišljali da će poslednje dane provoditi u kući okruženi porodicom, ali sticajem životnih okolnosti nije bilo tako. Svako poboljšanje kvaliteta uslova života u staračkim domovima, mnogo znači.

Šta je to što bi sami stari ljudi promenili da ih neko pita? Iako smo dosad mahom pričali o uređenju, ima tu još jedna mnogo važniji aspekt. To je druženje. Zabava, društveni život i način na koji se provode dani najvažniji je od svega. Zamka u koju neki upadaju je da stare osobe koje su pri tom i senilne, nisu svesne prostora, vremena i okruženja, te da je za njih samo bitno da su medicinski zbrinute i da neko vodi računa da li su jele, kakva im je higijena i da se ne povrede. Međutim, to sigurno nije tako. Energiju svi osete. Koliko god da je neko star i bolestan, itekako njegov organizam oseti dobru atmosferu i pozitivnu energiju. Zato bi i struktura domova trebalo da bude drugačija. Trebalo bi da postoje zajedničke prostorije u kojima je normalno da se čuje muzika i da se često organizuju razne zabave. S druge strane, starački dom je kuća svim tim ljudima i treba im obezbediti da imaju mir i tišinu kad god požele ili osete potrebu za time. Zato bi bilo bolje da je više jednokrevetnih soba koje su bolje fizički odvojene od zajedničkih prostorija. Na taj način kad neko želi da se osami, dremne ili u tišini čita knjigu, a da ga niko ne ometa, imaće gde to da uradi. Neki starački domovi su društveni život i zabavu sveli na zajedničko gledanje rijalitija na velikom TV-u u dnevnoj sobi. Bake i deke zauzmu mesta na prostranoj ugaonoj garnituri i pomno prate ko je nominovan itd. nekome možda ovo prija, ali šta je sa onima kojima to smeta? Takođe, koliko god da je gledanje televizije zabavno, to ne bi smelo da bude jedini oblik razonode. Svako os vlasnika mnogobrojnih staračkih domova, ko misli da je suvišno razmišljati o tome kako da se zabave bake i deke koje se ponekad ne sećaju svojih imena, grdno se vara. Domove za stare biraju mahom njihova deca i unuci, a oni traže mesto gde će starija osoba biti bezbedna i zbrinuta, ali i gde će joj biti pružena puna pažnja.

Izbor osoblja koje je angažovano da radu u domu za stare veoma je važan. Pravilo je da to treba da bude stručno obučen kadar koji poznaje negu bolesnika, pošto u svim domovima ima stanovnika kojima je ona potrebna. Osim toga, starački domovi kao svoju prednost ističu i zdravstveni nadzor domskog lekara opšte prakse. Mnogi domovi imaju pripadajuću doktorsku ordinaciju koja je opremljena svime što je potrebno za vršenje pregleda i osnovno zdravstveno i medicinsko zbrinjavanje. Svaki put kada se uoči potreba za dodatnim pregledima lekara specijaliste, poziva se porodica i nudi se da lekar dođe i uradi pregled. Starački domovi imaju svoje lekare sa kojima sarađuju, ali njihovo angažovanje nije obavezno, jer porodica može tražiti da neki drugi, odabrani lekar poseti dom i uradi pregled. Uglavnom se redovne kontrole lekara opšte prakse ne naplaćuju dodatno, dok se pregled specijaliste plaća. Inače, osobe koje su zadužene za brigu i negu pacijenata su iz medicinske branše i čine ih medicinske sestre, medicinski tehničari i negovateljice.

Evidentno je da boravak u domu za stare ima mnoge praktične prednosti jer je osoba pod stalnim nadzorom, a o njoj se stara osoblje koje je stručno. S druge strane, odvajanje od kuće je mnogima veliki stres i može izazvati anksioznost. Vlasnici domova treba da imaju na umu da je na njima i na njihovoj organizaciji da učine sve da što više ublaže stres koji starije osobe imaju jer ne žive više u svom stanu ili kući. sada su deo novog okruženja u koje su došli ponekad zato što su videli da mlađi članovi nemaju drugog izbora. Svaki detalj je bitan, od prostora do organizovanja društvenog života. Atmosfera koju svakodnevno stvaraju ljudi u staračkom domu je ponajvažnija. Ona je taj fluid kojim se prenosi pozitivna energija koja povoljni utiče i na zdravlje i na opšte stanje svih stanovnika doma za stare. Kada bi se lestvica podigla i sam odlazak u starački dom ne bi bio takav bauk. Neke porodice čine sve da ovo izbegnu i nalaze osobe koje će čuvati baku ili deku. Nekada, kada su porodice češće živele u zajednicama, naročito u manjim sredinama, tradicija je nalagala da se mlađi brinu o starijima. Starački dom kao kategorija postojao je u visu državnih gerontoloških centara. Privatnih domova za stare tada nije bilo. Šta se promenilo i dovelo do toga da preko dve stotine privatnih staračkih domova ima posla jer postoji potražnja za njima. Radno vreme, veća opterećenost mladih poslom i obavezama, odvojeno stanovanje, iseljavanje u inostranstvo - neki su od uzročnika zašto o starijim i zanemoćalim osobama, sve češće nema ko da se brine u kućnim uslovima (misli se na članove porodica) i da moraju da idu u starački dom. Druga opcija, koja je lakše izvodljiva za osobe kojima ne treba danonoćni nadzor je da se angažuje neko ko će čuvati baku ili deku. To su uglavnom negovateljice sa iskustvom, a neke od njih su mlađe penzionerke koje su još u punoj snazi i mogu da se staraju o nekom starijem. Njima je potrebno obezbediti mesečnu naknadu, a što se tiče svega ostalog kao što je kuvanje i spremanje stana, o tome se treba posebno dogovoriti. Cilj ovakve odluke je da se izbegne starački dom i da starija osoba do kraja ostane u svojoj kući. briga i nega stare osobe je naporna, naročito ako staračka stanja i oboljenja prati demencija. Kontrole lekara su obavezne, a između ostalog, starijima često treba kontrolisati krvni pritisak. Ne pate svi od hipertenzije koja može da bude opasna i kod mladih, a naročito kod starijih, ali ipak kontrola, terapija i adekvatna ishrana su nešto što treba da se poštuje. Mlađi ljudi treba da budu svesni činjenice da su ti isti stari ljudi nekad bili kao oni. Ako su roditelji u pitanju, oni su im dali život, brinuli o njima, odgajali ih i imali strpljenja za njih. U jednom trenutku dođe vreme da im se to vrati. Sada njima treba pažnja i nega koju su zaslužili.

Pročitajte još:

- Kakve sobe i zajedničke prostorije u staračkim domovima treba da budu
- Društveni život u staračkim domovima

M. K.