Državne osnovne škole Beograd

Osnovna škola “Kralj Petar Prvi” nalazi se u Starom gradu, jednoj od opština grada Beograda.
Ime nosi po kralju Srba, Hrvata i Slovenaca, Petru I Karađorđeviću. Preteča današnje škole je Mala srpska škola osnovana 1718.
godine.
Sadašnji naziv škola nosi od 1993.godine.
Nastava se danas odvija u dva školaska objekta u Kralja Petra 7 gde se odvija nastava mlađih razreda i Maršala Birjuzova 43 gde se odvija nastava starijih razreda. Ukupno, škola raspolaže sa 41 učionicom od kojih su mnoge opremljene kabinetskom opremom.
Za potrebe fizičkog vaspitanja koriste se dve fiskulturne sale i otvoreni tereni u sklopu škole. Za učenike mlađih razreda omogućen je produženi boravak.
Nastava se odvija u prepodnevnoj smeni.

"Koji ono dobar junak bješe Što jedanput britkom sabljom mane, Britkom sabljom i desnicom rukom, Pak dvadeste odsiječe glava?
Ono jeste Banović Strahinja!
“ Škola nosi ime po junaku narodnih pesama Banović Strahinji.
Ne može se reći koja se istorijska ličnost krije pod tim imenom.
Pretpostavka je da je to bio zetski gospodar Đurađ Stracimirović Balšić, zet kneza Lazara, koji je vladao od 1386.
do 1404.godine.
Po narodno predanju dragačevskog kraja potomci Strahinjića Bana su Strahinjići, najstarija i najveća porodica u selu Dljinu.
Lokalno stanovništvo s ponosom pokazuje „ruševine dvora i crkve Strahinjićeve“.
Južnije, u Starom Vlahu, nalze se na Mučnju ruševine Banove kule.
U Crnoj Gori Piperi govore da je „ban Strahinja od Kosova deda njihovog pretka Pipa“.
Vukova pesma vezuje Banović Strahinju za mesto Banjska „kraj Kosova“ i za čuveni manastir, zadužbinu kralja Milutina i njegove majke Jelene iz 14.
veka, koja se nalazi na desnoj obali Banjske. Budući da titula ban nije postojala u nemanjićkoj državi, to su najstarije pesme o Banović Strahinji nastale verovatno u Bosni i Hrvatskoj, kao i pesme o banu Milutinu, kome je Strahinja bio sin ili unuk. Ovakvi banovi i vojvode, a kasnije harambaše, paše i begovi bili su oduvek, bez obzira na istorijske činjenice, popularni junaci narodne epike.
Isticali su se u bojevima, dvobojima i pustolovinama svake vrste, te su često prikazivani veoma slikovito u svojim induvidualnim odnosima i poduhvatima. Strahinjić ban ili Banović Strahinja spominje se u narodnim epskim pesmama starijih vremena.
Po junaštvu se može meriti sa Milošem Obilićem, a po plemenitosti se izdvaja iznad svih epskih junaka jer, naoružan ljubavlju, uspeva da pobedi samoga sebe i dovoljno snažan da može da prašta. Kako je nastala naša škola?
Odlukom Skupštine opštine Čukarica, na zajedničkoj sednici Opštinskog veća i Veća radnih zajednica, 14.
jula 1964.
godine, u cilju rasterećenja osnovnih škola na Banovom brdu osnovana je nova škola.
U prvo vreme škola nosi naziv „Osnovna škola u Ulici kneza Višeslava".
Na početku školske 1964/65.godine imala je 942 učenika, raspoređenih u 28 odeljenja.
Kasnije, u toku školske godine, formirano je još jedno odeljenje, pa je tako ukupno bilo 29 odeljenja na početku rada škole.
Skupština opštine Čukarica na svojoj sednici od 19.
maja 1965.godine donela je rešenje o promeni naziva škole.
Od toga dana škola nosi naziv Osnovna škola „Banović Strahinja", a 19.
maj se slavi kao Dan škole. Osobeni znaci škole su: - Dvospratna zgrada od crvene cigle smeštena na obronku Košutnjaka. - Škola koja diše ritmom prirode. - Okružena zelenilom drveća, daleko od prometnih saobraćajnica, daleko od dimnjaka i toplana... - Školsko dvorište ograđeno je novom ogradom veselih boja i oplemenjeno brojnim detaljima, kao što su kućice za ptice, ukrasne žardinjere, tereni za društvene igre (šah, „Školica“ i „Ne ljuti se čoveče“) - Dva hektara od ukupne površine dvorišta nalaze se pod zasadom drveća i ukrasnih žbunova. - U školskom parku se nalaze letnje učionice, u kojima đaci uče i rade. - U holu škole se nalazi „Živi kutak“ (akvarijumi i terarijumi) i fontana. - U holu škole se stalno čuje prijatna muzika - Našu školu su završili mnogi poznati glumci (Svetislav Goncić, Maja Sabljić...), umetnici (Milena Dragićević Šešić...), mnogi naučnici, lekari, političari, ekonomisti, pravnici, profesori, tv lica i drugi uspešni ljudi. Ponosni smo na generacije učenika koje su izašle iz naše škole, na sve kolege koje su zajedno sa nama radile, kao i na sve direktore koji su izveli našu školu na put modernog školstva - Zdravko Aleksić, Svetlana Stamenković, Marija Jovanović, Goran Vilotijević i Divna Dimitrijević.

Delatnost škole je osnovno obrazovanje i vaspitanje i pripremni predškolski program.
Škola je osnovana 1956 godine kao osnovna osmogodišnja škola.
Od 2006/2007.
školske godine škola ima i pripremni predškolski program, koji radi veoma uspešno.

Osnovna škola „Sveti Sava” je osnovana 1852.godine kao Osnovna škola na Vračaru.
Povećanjem broja stanovnika, a tako i đaka, škola je podeljenja na Školu na Istočnom i Zapadnom Vračaru 1869.godine.
One su kasnije podeljenje tako da su pojedini delovi Vračara osnivali svoje škole.
Škola na Čuburi se izdvojila 1892.godine, pa su deca građana koji su osnovali školu na Vračaru bila smeštena u tri osnovne škole.
Građani koji su živeli na prostoru između Makenzijeve ulice i Šumadijskog bulevara osnovali su školu pod imenom Škola na Savincu, a ceo kraj oko škole je 1894.godine dobio naziv Savinac - Savin kraj.
U našoj školi nastava se odvija u periodu od 8:00 dо 14:00 časova, u jednoj smeni.
Besplatni produženi boravak radi do 18:00 časova.
Časovi dopunske, dodatne nastave, sekcije i izborni predmeti realizuju se posle časova redovne nastave. Učenici od prvog razreda uče engleski jezik, a od petog razreda mogu da uče ruski ili francuski jezik.
Od prvog do osmog razreda učenici pohađaju veronauku ili građansko vaspitanje kao izborne predmete.
Od prvog do četvrtog razreda pohađaju sledeće izborne predmete: • Ruka u testu • Narodna tradicija • Čuvari prirode • Od igračke do računara U toku godine učenici pohađaju samo jedan od ponuđenih predmeta. Od petog do osmog razreda pohađaju sledeće izborne predmete: • Crtanje, slikanje, vajanje • Svakodnevni život u prošlosti • Hor i orkestar • Informatika i računarstvo • Izabrani sport - rukomet i odbojka U toku godine učenici pohađaju samo jedan od ponuđenih predmeta. NASTAVNE AKTIVNOSTI.

Основна школа »Дринка Павловић» почела је да ради 1963.
године са седиштем у улици Косовска број 19, Београд. Смештена је у центру града, сада иза Дома Народне скупштине, некад Савезне скупштине СФР Југославије, преко пута „Борбе“, у близини „Политике“, Радио Београда, РТ Србије, великих радних организација, банака, значајних културних институција попут Народног музеја и Народног позоришта, Позоришта „Душко Радовић“, некад Малог позоришта, Дечјег културног центра, некада Дома пионира… Школа се налази у типично градском крајолику − сиве фасаде, скривена дворишта, кровови, врева која допире са Теразија и питомог Пионирског и Ташмајданског парка. Становници око „Дринке“ грађани су старог градског језгра.
Школа је морала, а и сада је у обавези, да својим програмима и организацијом рада задовољи потребе развијеног социјално-културног миљеа породица, за већину високо образованих родитеља.
С друге стране, део истог миљеа су и скромни простори угљарница и поткровља у којима живе наша деца и за које школа мора да обезбеди услове да се развијају и напредују.
Тако је „Дринка“ била и остала школа у којој су веома изражени контрасти, који јој одређују карактер, атмосферу, циљеве. Ученике је требало збринути добро организованом наставом, модерном опремом, савременим училима, материјалима за рад и забаву, храном, одморима, рекреацијом, великим избором слободних активности, које ће за осам година под окриљем школе омогућити сваком детету да открије своје поље успеха и развије га што је више могуће. Те 1963.
године под кровом школе нашло се 1210 ученика.
Пристигли из околних основних школа, брзо су постали „Дринкини“ ђаци и захваљујући скупини амбициозних, вредних, полетних, професионално јаких професора и учитеља, постали и остали заљубљени у своју школу.
Враћају јој се често, а многи као родитељи који за своје дете бирају своју некадашњу школу. Колектив је бројао 44 наставника, а данас их има 61. Број ученика је током деценија варирао од тог почетног до неке стотине мање, да би у четвртој деценији постојања школа имала до 900 ученика, што је оптимум за простор и опрему, али и за квалитетан рад.
Веома импонује податак да смо пожељна школа.
Родитељи са ширег подручја града бирају „Дринку“ јер у њој проналазе све што је потребно за правилан развој и безбрижно детињство своје деце.
Дакле, „Дринка“ је школа у којој се учи с радошћу и умно, школа у којој свако дете има своје место и потребну пажњу, школа у којој наставници раде интензивно, ангажовано и с љубављу.
Висока мотивација ученика, родитеља и наставника резултирала је успесима.
Зато смо престижна школа. Породице запослених родитеља збрињавају своју децу у „Дринки“ јер је организација рада целодневна.
Целодневни облик рада је један од револуционарних потеза школе.
Од 1970.
године школа је организована као целодневна од првог до осмог разреда.
Ученици су свој школски прибор остављали у школи.
На часовима самосталног рада радили су задатке који би иначе били домаћи задаци.
Свако дете добијало је задатке онолико сложене колико су му способности дозвољавале, а наставник је био ту да га усмерава и помаже.
Део дневног ритма су часови музике и сликања, који су трајали по 25 минута и били два пута у току дана.
Ритмичка гимнастика, модеран плес омогућавали су деци кретање, корекцију и огромно задовољство.
Сликање, моделовање и цртање уз обиље материјала и добро одабраног прибора опуштало је малишане током дана.
Исхрана је почињала доручком о којем се по граду причало, ужином која је бивала воћна, до ручка који је био зналачки куван у школи, под контролом родитеља, лекара и нутрициониста.
Недељни ритам рада деце у школи укључивао је дан за изласке, када би посећивали изложбе, ишли у позориште, гостовали у библиотекама, дружили се са књижевницима, научницима, професионалцима… Данас је целодневна настава у I и II разреду, али све остало одржало се с истим циљем и истим интензитетом као и у време оснивања. У школску 2013/2014 .
годину „Дринка “ је уписала 118 првакa, матуру очекује 106 осмака.
Број ученика у целој школи је 920 .
Врви као у кошници. Нема предаха.
Рађају се нове идеје, улазимо у нове пројекте.
Хрле ђаци и родитељи са свих страна по знање, разумевање, љубав, успех.
„Дринка“ их чека, онако како се очекује од „Школе која се воли“.

Osnovna škola "1300 kaplara" sa sedištem u Pančinoj ulici broj 1, osnovana je 2002.godine spajanjem dve škole.
Te godine, kada je zbog niskog nataliteta u državi ugašeno više škola, osam na teritoriji Beograda, prestale su sa radom i škole "Dragica Pravica" i "1300 kaplara" (ranije "Moša Pijade"). Osnovna škola "Moša Pijade" osnovana je 1957.godine i bila je od velikog značaja za ovaj deo Zvezdare, Bulbuder.
Radila je u tri smene, a njen prvi direktor bio je Živorad Munjić.
Nasledili su ga Milan Mraović, Steva Lazarević, Dragoslav Adamović i Ivanka Marković.
Na inicijativu kolektiva i tadašnjeg direktora Dragoslava Adamovića, škola 1992.
godine menja ime u "1300 kaplara".
Po odluci Ministarstva prosvete i sporta, u zgradu ove škole 2002.godine useljava se Zubotehnička škola. Zbog velikog priliva stanovništva 1961.
Bulbuder dobija još jednu osnovnu školu, naime te godine je počela sa radom škola "Dragica Pravica".
Direktor novoosnovane škole bila je Jelisaveta Miljković, nasledio ju je Radomir Radosavljević, zatim je školu vodio Milan Lazović.
Poslednji direktor škole "Dragica Pravica" bio je Milovan Nikšić koji je bio i direktor novoosnovane škole "1300 kaplara" do 2007.godine.
Od 2007-2013.godine direktor škole je bila Biserka Sabo.
Sadašnji direktor škole je Marica Remenski. Škola "Dragica Pravica" je svoj velik uspeh imala 1971.
godine kada je sprovedeno testiranje među učenicima osnovnih škola i kada je ova škola osvojila prvo mesto.
Godinu dana kasnije škola postaje eksperimentalna, otvara se prva medijateka sa 217 nastavnih filmova od kojih je sačuvano oko 150. Ime škole "1300 kaplara" je naziv za još nedoškolovane oficire koji su poslati kao pojačanje Prvoj armiji u Kolubarskoj bici.
Sastav ove jedinice činio je budući intelektualni krem Srbije.
Početkom rata veliki broj mladića, kako iz Srbije tako i iz Austrougarske, napustio je školovanje i stavio se na raspolaganje vrhovnoj komandi.
Oni su upućeni u vojnu školu u Skoplju.
Iako njihova obuka nije bila završena, razvoj događaja primorao je vrhovnu komandu da ih pošalje u borbu.
Srpska vojska je bila u povlačenju, demoralisana, sa manjkom municije, Beograd je bio u neprijateljskim rukama, tako da se svet već pomirio sa potpunim slomom Srbije.
Za odsudnu borbu bile su neophodne sve raspoložive snage, zbog čega su mladićima u Skoplju pre vremena podeljeni činovu kaplara (otud i naziv) i oni su odmah naredno jutro upućeni ka Kolubarii Suvoboru.
Srpska vojska je tada izvojevala jednu od najsjajnijih pobeda u Prvom svetskom ratu, predvođena Živojinom Mišićem.
1300 kaplara predstavljaju simbol žrtvovanja za slobodu sopstvene zemlje i naroda jer su ih činili, mahom, golobradi mladići koji su svesno krenuli u borbu.
Mnogi misle da se pesma Milana Rakića "Na Gazimestanu" odnosi na 1300 kaplara.
Dan otvorene škole Program saradnje sa porodicom obuhvata i organizaciju otvorenog dana škole svakog meseca, kada roditelji, odnosno staratelji mogu da prisustvuju obrazovno-vaspitnom radu.
Radi praćenja uspešnosti programa saradnje sa porodicom, škola, na kraju svakog polugodišta, organizuje anketiranje roditelja, odnosno staratelja, u pogledu njihovog zadovoljstva programom saradnje sa porodicom i u pogledu njihovih sugestija za naredno polugodište. Roditelj se prijavljuje za prisustvo određenom času u toku dana, popunjavanjem pismene prijave i predajom iste odeljenjsko starešini.
Neblagovremene prijave se ne razmatraju.
Jedan roditelj može da se prijavi za praćenje jednog časa u toku svakog meseca, kako bi svi zainteresovani dobili priliku da učestvuju.
Najviše dva roditelja mogu prisustvovati svakom od časova, kako se ne bi stvarale velike gužve u učionici.
Izuzetak su časovi koji se organizuju za dva odeljenja, kada se i broj mogućih posetilaca povećava na četiri.
Odeljenjske starešine prikupljaju prijave roditelja do 10.
u mesecu, i prosleđuju ih pedagoškom kolegijumu.
Pedagoški kolegijum odobrava prijave i pravi raspored poseta, vodeći računa o redosledu prijavljivanja roditelja, ravnomernoj posećenosti časova, kao i o ravnomernom učešću svakog od roditelja u toku školske godine.
Odluka Pedagoškog kolegijuma biće dostavljena preko deteta, u pisanom obliku.
Tokom časa roditelji ne smeju remetiti rad, ometati učenike i nastavnike, niti se na bilo koji način mogu mešati u tok časa.
Obavezni su da dođu na vreme (pre zvona) i napuste učionicu po završetku časa, ne remeteći odvijanje nastave.

Odlukom SO Zemun, na predlog Svetozara Papića, načelnika za prosvetu, kulturu i fizičku kulturu, škola septembra 1962.
godine dobija ime po narodnom heroju Lazaru Savatiću Metalcu. Lazar Savatić je rođen 24.
maja 1914.godine u Rumi, od oca Petra i majke Ivanke, u radničkoj porodici.
Osnovnu i zanatsku školu završava u rodnom mestu.
Postaje bravarsko- mehaničarski radnik i radi u Rumi, Novom Sadu, a zatim, od 1937.godine, u Zemunu, u fabrici aviona "Zmaj" i "Ikarus".
Rano se uključuje u sindikalni pokret i organizuje štrajkove zbog kojih doživljava progone. U NOP-u je od jula 1941.godine.
Marta 1943.godine deluje u udarnoj ilegalnoj zemunskoj grupi koja oslobađa Zemun od nekoliko poznatih izdajnika i zlikovaca.
Novembra 1943.
godine odlazi na slobodnu teritoriju u partizane, u Drugi sremski odred.
Ubrzo postaje obaveštajni oficir u Šestoj vojvođanskoj brigadi.
Poseban istorijski podvig čini kada u ličnom vozaču legendarnog komandanta Koste Nađa prepoznaje ubačenog ustaškog agenta iz Zemuna, a koji je uspeo da u istom automobilu prevozi Josipa Broza Tita, vrhovonog komandanta NOV Jugoslavije. Posle oslobođenja nastavlja odgovornu i tešku aktivnost u organima zaštite, odnosno bezbednosti naroda i države. Umire 26.
jula 1950.godine u Novom Sadu, u trideset i šestoj godini, od rana zadobijenih u obračunu sa neprijateljima koji su se skrivali u Vojvodini.
Proglašen je za narodnog heroja 2.
oktobra 1953.godine.
Njegovo ime danas nosi i jedna ulica u zemunskom naselju "Marija Bursać". U školi se nalazi bista narodnog heroja Lazara Savatića, vajarsko delo Aleksandra Đorđevića, profesora likovne kulture, a u biblioteci je monografija, urađena kao poklon školi od učenika VIII razreda iz generacije 1985.godine.
Sve do 1.
septembra 1970.godine škola je organizovana i radi poludnevno, u dve smene.
Od tada sa svim učenicima vaspitno-obrazovni rad je zasnovan na principima celodnevnog rada, kao i u još osam škola u Beogradu.
Osnovni cilj i smisao celodnevnog rada sa učenicima je socijalno, pedagoško i životno reagovanje na potrebe porodica u kojima su oba roditelja u radnom odnosu, kao i nastojanje da se stvore istinski uslovi za demokratizaciju obrazovanja, to jest da uspeh učenika što manje zavisi od socijalnog statusa i društvene moći roditelja.
Učenici su u školi od 8,00 do 16,00 časova, odnosno od 5,30 do 18,00 časova kada to zahteva radno vreme roditelja.
Pedagoška organizacija se programski i didaktičko-metodički obogaćuje novim vidovima rada sa učenicima: samostalnim radom učenika (četiri časa nedeljno u mlađim, odnosno šest časova nedeljno u starijim razredima) kojim se zamenjuju domaći zadaci iz poludnevne škole, zatim aktivnostima u slobodnom vremenu (jutarnjem, podnevnom i poslepodnevnom), zdravstvenim vaspitanjem i ishranom učenika koja učenicima nudi tri obroka (doručak, užinu i ručak).
Posebno obogaćivanje čini uvođenje engleskog jezika od prvog razreda, i to sa šest časova nedeljno.
Prve godine celodnevnog rada teku uz velike napore i sa mnogim otporima.
Stručna pomoć sa strane nije dovoljna za razrešavanje brojnih organizacionih problema.
Međutim, ogromna materijalna stimulacija ne izostaje, što omogućuje da nagrađđivanje rada i rezultata rada bude u funkciji unapređivanja vaspitno-obrazovne prakse i sticanja sopstvenih iskustava.
Radnici ove škole imaju i za 20% veći lični dohodak u poređenju sa zaposlenim u poludnevnim školama.
Nastale ekonomske teškoće, transformacije interesnog organizovanja, slaba koordinacija među prosvetnim činiocima, izraženi subjektivizam odgovornih pojedinaca i drugi problemi dovode rad celodnevnih škola u krizu.
Naglo se ukidaju stimulacije svih vrsta i postižu gašenje celodnevnih odeljenja u starijim razredima.
Na početku školske 1987/88.godine celodnevno rade samo učenici mlađih razreda, jer je u starijim ukinut u dve prethodne školske godine.
Od školske 1989/90.godine celodnevno rade samo učenici I i II razreda.
Ipak, ostaje činjenica da su se iskustva ove škole i drugih celodnevnih škola u Beogradu svestrano širila u Sloveniji, u kojoj su sve škole organizovane celodnevno. Ni u jednom zapisniku ili izveštaju prosvetnih inspektora, prosvetnih savetnika i školskih nadzornika, koji su do sada pratili rad ove škole, ne može se naći ozbiljnija primedba niti predlog mera u vezi sa ukupnom pedagoškom organizacijom života i rada škole, čak naprotiv.
NAGRADE I PRIZNANJA. Među brojnim nagradama i društvenim priznanjima školi posebno mesto imaju: Plaketa SUBNOR-a Jugoslavije, Oktobarska nagrada Beograda "Dositej Obradović", Plaketa Skupštine grada Beodgrada, Oktobarska nagrada Zemuna "22.
oktobar", Plaketa "Najbolji pionirski odred Beograda", Plaketa SUBNOR-a Zemuna, Statua "Kurir Jovica" najveće savezno priznanje za rad pionirskog odreda, Savezna plaketa "Boris Kidrič", Svetosavska nagrada ministarstva proosvete, Orden svetog Save SPC, Vukova nagrada KPZ, Sretenjsko odlikovanje predsednika RS i na desetine pehara i plaketa, diploma i priznanja, smeštenih u vitrinama škole da svedoče o postignutom i društveno priznatom u vaspitno-obrazovnom radu škole. Japanska televizija snima sedam časova, jedan radni dan škole i prikazuje ga u svojoj emisiji "Učitelji sveta" i na taj način predstavljajući jugoslovensku osnovnu školu. Škola je više od tri stotine puta domaćin gostima iz svih krajeva stare i nove Jugoslavije, najviše iz Slovenije i iz mnogih država sveta (bivšeg SSSR-a, Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Švedske, Norveške, Holandije, Nemačke, Francuske, Bugarske, Španije, Grčke, Alžira, Izraela, Južne Afrike, Australije, SAD, Argentine i Engleske).
Svi oni dolaze da se upoznaju sa organizacijom vaspitno- obrazovnog rada i postignutim u radu. Rad škole i njeni rezultati prikazuju se u dnevnoj štampi, stručnoj i pedagoškoj štampi, u radio i televizijskim emisijama, i to više puta i u različitim prilikama. Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja Beograda dostavlja godišnji program rada škole, kao ugledni model, svim školama Beograda, a pedagoški časopisi ga objavljuju četiri puta.
Isto se čini i sa pravilnikom o nagrađivanju prema radu i rezultatima rada, na predlog sindikalnih organa Beograda. U školi hospituju studenti Pedagoške akademije za obrazovanje učitelja, Više pedagoške škole za ekonomiku domaćinstva i Više pedagoške škole u Beogradu, a u novije vreme studenti Filosofskog fakulteta - grupa za istoriju i psihologiju, Učiteljskog fakulteta i Više medicinske škole u Zemunu. Značajno priznanje škola, i to u četrdesetogodišnjici uspešnog rada, dobija od Ministarstva prosvete, koju je na osnovu rezultata sa klasifikacionih i prijemnih ispita proglasilo za najuspešniju školu na teritoriji Republike Srbije.